Duška Vrhovac - Srbija

Duška Vrhovac, pesnik, pisac, novinar i prevodilac, rođena je 1947. godine u Banja Luci. Studirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu i diplomirala Opštu književnost i teoriju književnosti. Radila je u raznim medijima i sarađivala sa najznačajnim listovima u zemlji. Bila je autor i urednik brojnih televizijskih emisija i serija. Novinar po profesiji, na vrhuncu profesionalnih kvalifikacija napustila je posao u RTS (Radio televizija Srbije) i od tada radi kao nezavisni pisac i novinar. Živi u Beogradu.

Objavila je 16 knjiga poezije, od kojih su neke, delimično ili u celini, prevedene na 19 jezika (engleski, italijanski, španski, nemački, ruski, francuski, kineski…) i smatra se za jednog od najznačajnijih savremenih pesnika. Dobitnik je značajnih nagrada za poeziju i priznanja Zlatna značka, koje dodeljuje Kulturno-prosvetna zajednica Srbije, "za velikodušnost, posvećenost, istrajnost i kreativni doprinos širenju kulture naroda i narodnosti Republike Srbije".

Duška Vrhovac  je član Udruženja književnika Srbije (Odbor za međunarodnu saradnju), International Federation of Journalists, Udruženja novinara Srbije i Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Ambasador je Poetas del Mundo (Pesnici sveta) u Srbiji.

Objavljene knjige poezije:

San po san, Nova knjiga, Beograd 1986.

S dušom u telu, Novo delo, Beograd 1987.

Godine bez leta, Književne novine i Grafos, Beograd 1988.

Glas na pragu, Grafos, Beograd 1990.

I Wear My Shadow Inside Me, Forest Books, London, 1991.

S obe strane Drine, Zadužbina Petar Kočić, Banja Luka 1995.

Žeđ na vodi, Srempublik, Beograd 1996.

Knjiga koja govori, izdavač Dragoslav Simić, Beograd 1996.

Blagoslov – stošest pesama o ljubavi, Metalograf, Trstenik 1996.

Žeđ na vodi, drugo dopunjeno izdanje, Srempublik, Beograd 1997.

Izabrane i nove pesme, Prosveta, Beograd 2002.

Zalog, Ljubostinja, Trstenik 2003.

Operacija na otvorenom srcu, Alma, Beograd 2006.

Za sve je kriv pesnik, Nezavisno elektronsko izdanje, Beograd 2007.

Moja Desanka, Beograd, 2008.

Urođene slike / Immagini innate (dvojezično izdanje), Istorijski arhiv Smederevo, 2010.

Obajavljene knjige prevoda:

Fridrih Direnmat: Sudija i njegov dželat, BIGZ Beograd 1975 (roman).

Injacio Ambrođo: Ideologije i književnost, Slovo ljubve, Beograd 1979

Monika Oznato: Tajno putovanje / Viaggio clandestino, Evro Giunti, Beograd, 2008, (poezija, dvojezično izdanje: italijanski - srpski)

Žermen Drogenbrot: Put / El camino, Meridijani, Smederevo 2008, (poezija, dvojezično izdanje: španski - srpski)

Serhio Badilja Kastiljo: Zaumni grad / Ciudad transreal , Meridijani, Smederevo 2009, (poezija, dvojezično izdanje: španski - srpski)

MISTIČNE KIŠE

Noćas sam s tobom crvene božure

pored mutne Bistrice brala.

Sa neba na nas padale su latice belog

iz ruku duša koje nisu našle spokoja.

U travi čuo se šapat davnih ljubavnika,

sa puta dopirao je topot konjanika

kao iz pesama Hikmeta Nazima.

Dok su kapi mistične kiše bojile nam lica

tvoje oči su melem za dušu iskrile

i nekom prokletom sinergijom

tvoj vreli dah se na mojim zrelim usnama

u skerletne kapi rose pretvarao.

Sve je bilo nestvarno osim noći,

osim našeg plača i blagoslova gospodnjeg.

Sada znam da si i ono što jeste i ono što nije.

Da si modra zora moje pitome smrti

i bolni sumrak svoje odlazeće mladosti;

da si zaustavljeni glas primordijalnog krika,

odbegli san o punoći zaspalog angela

koji se umorio od prevelike žudnje

i poželeo da počine na mom ramenu.

***

NEBESKE STVARI

Po tamnoj kopreni moje zbunjene noći

ti prstom kao čarobnim kistom

crtaš bele sanjive ljiljane.

Zbunjeni tvojom nadošlom čežnjom

oni narastaju bezumno i nadrastaju

vidik mog zatamnjenog prozora.

Gledam te dok u zanosu pitaš vetar

može li ovo polje podneti toliko lepote

koja nadima tvoje grudi do prskanja.

Vetar ćuti, pritajio se sasvim, i on opijen

strah ga da ne raznese taj miris nadošle pesme

u snove nevinih i još neprobuđenih.

A mojim licem, kao po vodi Jordanskoj

plove odsjaji tvog prvotnog lika

i duša se raduje ne mareći

ni za večnost ni za prolaznost.

***

MOLITVA ZA TEBE

Prvo sam podigla glavu prema nebu

i sklopila ruke

sastavila dlanove.

Na stropu hrama

jedan šaljivi anđeo mi namignu

i izmami osmeh na mom licu.

Videvši me tako osmehnutu

Gospod samo odmahnu rukom

i onako strog

nasmeši se i On.

Onda sam tiho

spelujući slovo po slovo

milujući ih usnama

ovlaženim kapima jordanske vode

izgovorila tvoje ime.

Anđeo ponovo namignu

a Bog se uozbilji.

Prva misao moja

ličila je na pakovanje kofera

za hodočasni put

unutra još ništa

a okolo sve same relikvije:

molitvenik

fotografije u zenici oka sačuvane

sećanja na suze i smeh

smrti i rođenja

pogubljene i nađene reči

i nada u proročko, novo

nemoguće, slatko i okrutno

bez čega nema života

a ni smrti nema.

Druga misao beše:

Bože blagi, skloni taj kofer

pa u njega ne može stati

ni moja misao o tom putu

a kamo li toliki prtljag.

Sada se anđeo uozbilji

a Gospod se ponovo osmehnu.

Ja, što god dotakoh

osetih zebnju.

Samo praznina kofera

spokojno me posmatrala.

Ponovo izgovorih tvoje ime.

Gospod me nepomično gledaše

ali kao da izusti jedno slovo

kao da čuh neko značajno, očinsko: Iii…?

Privedi ga Gospode

rekoh glasno i otvorih oči.

Videh kako anđeo uzlete

onako osmehnut

i videh kako Gospod

i dalje nepomično me gleda

sa zaustavljenim upitnikom na usnama.

Privedi ga Gospode

ponovih razgovetno

tople dlanove položivši na grudi

usred Očenaša

i prekrstih se.

Onda je počeo vatromet.

Dva goluba uplašena

preglasnim zvucima narodnog veselja

proleteše tik iznad moje glave.

Onaj kofer sam se zatvori – prazan.

One relikvije bivšeg života

rasute okolo

povukoše se u sopstvene senke

i ja kročih u noć

prazničnu, novogodišnju.

Predamnom je pognutih ledja

koračao Gospod

ili samo njegova senka možda

ko to zna.

Napravih se luda i sada ja izrekoh

ono njegovo upitno Iiii?

Okrenu se

pogleda me pravo u oči i

ljudski, pomalo zamišljeno, izgovori:

I meni ponekad treba pomoći.

Potrajalo je to oči u oči sa Njim.

On i ja, a između nas ti!

Nema foliranja, kao da čuh.

Otvoriće srce i umreti kao Krišnamurti

kao jelen u pitomoj šumi

pri svetlosti mladog meseca -

ili će ga zatvoriti sasvim, nepovratno

i živeti kao još jedno nerođeno JA.

Tada je i vatromet prestao.

Ostadosmo  još neko vreme

u blagotvornom ćutanju

ove blagdanske noći

Gospod ili njegova senka

i mi, ti i ja.

Sve je izgledalo tako literarno

A radilo se o stvarnom Životu

toliko stvarnom da ne poveruješ.

Posle ste Ti i Gospod otišli

svako na svoju stranu

a ja još stojim tamo

strepeći od koraka koji vode

na onu stranu koju sam upravo odabrala.