Jelena Stojković Mirić - Srbija

Jelena Stojković Mirić (rođena1972. u Loznici. U njenom mestu Dragincu nije bilo porodilišta, ali za to ne mari, smatra ga svojim mestom rođenja. ).
Po profesiji je nastavnica likovne kulture. Bavi se pisanjem poezije, proze, slikanjem, crtanjem i vajanjem. Svoje radove objavljuje na web sajtovima i na svom intertet kutku Srebrnasto paperje https://srebrnastopaperje.wordpress.com/  . Živi u Beogradu.  

Bibliografija:

“Kišobran The Best Off 2007.“ (zbornik kratkih priča, Narodna biblioteka Bor, 2008.)

“Najkraće priče 2008.“  (Priredio Đorđe Otašević.  Alma Beograd, 2009.)

“Garavi sokak”, Inđija, 2008. (zbornik pesama)

“Rudnička vrela, 2008.“ (zbornik pesama)

BKG, Balkanski književni glasnik,

sveske 21. www.balkanwriters.com/broj21/index.htmhttps://www.balkanwriters.com/broj21/index.htm

i 23.  https://www.balkanwriters.com/broj23/index.htm

Ovih meseci pesme će joj biti objavljene u „Književnom listu“ i „Književnim novinama”.

KRV SE U ULJU NE RASTVARA

krv se u ulju ne rastvara

mreži se

po brdima

dolinama

kotlinama tela

duboka misao tegli omču

deflorisanog života

prvom škripom makaza po pupčaniku

dobio je ulaznicu za tlo

godišnji odmor za krv i mozak

ne možeš uzeti

dok telo spava

pokušaj smanjiti broj obrtaja

spusti krv u plitkost ulja

što pliće

crveni konji jašu

misao bez predaha

krv nema glasa

mislima do nervnih završetaka

zavrišti, progovori

ili se u kotline ćutnjom vrati

deflorisan mozak

mišlju poteče

nema zastoja

ni posle onog što znamo da nas čeka

nema odmora

ko zna možda mlečnim putevima luta

dok krv se u zemlji

odmorom natapa.

……………………..

EDUARDE, ZEMLJA ĆE ME VOLETI

I

Iz tvog neba padaju kisele kiše

otuda usekline ovog umornog lica

Eduarde,

jagorčevina jedva raskrili latice

ali ipak nešto kaže.

Ko te je slagao da je ćutnja odlika umnih

smešan si, tragično smešan, Eduarde

nisi ti filozof

ronilac u okeanima

tumač algi naslaganih po obrisima duše

istraživač pećina uma.

Šta te je slagalo, Eduarde?

Smešan si, tragično smešan

u tom teatru nemicanja.

Eduarde, kaži S!

Među nama su svetlosne godine ponora

skulpture govore

statitikom

samo.

II

Eduarde, ekser se ne ukucava u moje čelo!

Iščupaj ga!

Da, baš taj ekser!

Znam, u svakom od nas ima gvožđa

dovoljno da se iskuje jedan od jedanaest santimetara.

Nije to taj esker

ne bi ti mene hranio gvožđem

iz svoje krvi da mi zatreba.

Eduarde,  kaži B!

Neće bolest u koprive

al’ mene je baš taj grom hteo

prepolovio me

guram taj usahli deo mene

guram, Eduarde

i vučem i nosim.

U tu živu polovinu si ga ukucao

znam, i ja znam da ukucavam

naučila sam odavno

slagaću te u kom delu životne drame.

Jesam Eduarde,

bunila sam se: Šta će mi ta veština!?

Al’ ko bi sada pravio ramove za rastezanje platna?

Eduarde, kaži D!

Dele nas svetlosne godine ponora

eksere ne ukucavam u ljude

na onoj sasušenoj polovini mene,

na tim se kostima ne rastežu bela platna

iz ove žive mene

niče

sve

niče

Eduarde, kaži P!

Pitam se šta bi izniklo

iz tvoje polovine.

III

Govorim i nema

ne umeš čitati emociju suze

(ne govori ona samo jednim jezikom)

Eduarde,  kaži Č!

Zemlja je pismena

ume da čita!

Eduarde,  kaži N!

Ne, nije nemoguće

ne umem da govorim kao visibaba usko-treno

oborene glave

lotosov sam cvet

širok, kosmički, preprostran za tvoje sive poglede

takav cvet pokida i najjače kaveze ćutnje

Eduarde,

govorim lotosovim cvetom

govorim lahorom kose

nebom kolena

oblacima pora

govorim i kad spavam

tik-tak-tik

tik-tak-tik.

Eduarde, ne paniči

(briga je ovde suvišna figura)

osećam kako mi se smrt približava

ne vidim je

njušim

tu staru šunjalicu, barabu.

IV

Eduarde, kaži LJ!

Tek da započneš

zasađivati kuće dimnacima

drveće lišćem, a korenje mu vijori gore visoko.

Eduarde, to je naopačke!

Tako se ne oslikava ona!

Obrni sliku.

U ljubavi se golim grudima juriša

bez strela, straha, bez stida

bez oklopa

iako se pokadkad svesno-nesvesno

gine na kopljima njenim

Smešan si,

tragično smešan u kornjačinom oklopu

znam, dobro znam

da su mi srce trebali iščupati na rođenju

al’ nisu

bili bi jednosrčani blizanci tako

al’ nismo, Eduarde

ja hodam srcem

drugačije ne umem.

Eduarde, kaži N!

Moje srce ima noge

ono pleše, Eduarde

moje srce ima krila

ono leti, Eduarde

i njime govorim

Eduarde, kaži T!

Tik-tak-tik.

V

Nisam potočić beščujan

grunem kao brzak najšire što može jedna ptica

i tada govorim

tirkiznim osmehom.

Eduarde,  kaži V!

Deli nas svetlosna godina ponora

uvrtložim se plavo

al’ ljude ne davim u tim virovima

šareno govorim, Eduarde

tvoje oči ćutnje zbore jednolično

crne su ti jabučice

i više nisi smešan, samo tragičan u toj boji.

VI

Eduarde,

zemlja će me voleti

pročitaće me celu

pevaću travkama, cvećem, korovom

divljim lozama

maslačkom

pevaću, Eduarde

zemlja će ti se smejati sa mnom.

Hajde, ućutkaj nas.

Eduarde,  kaži Š!

Znaš šta

imaćeš ti original parfeme

imaćeš markiran auto

markiranu odeću, obuću

markirane devojke

imaćeš ti i avion i aerodrome, Eduarde

ali nikada

nikada

nećeš imati ovakvo srce

sirot si

Eduarde,

zemlja će me voleti.

……………………..

VASILISA

Vasilisa sa tvojih usana

zrele trešnje, posvađane s’ godišnjim dobima

meridijanima, paralelama

padaju na moju put

uspavljuješ jutro

razdanjuješ dan

budiš mi noć

Vasilisa

drugi će imati dlanove

vrele dlanove, Vasilisa

ali se neće umeti dotaći

imaće prostor bez daljine

i jastuk,

jedan jastuk, Vasilisa

temena će im biti priljubljena

samo temena, Vasilisa

mi ćemo zaljuljani zelenim beskrajem

uplesti dlanove bršljana

reka i trava

drugi će imati postelju na kojoj niče jagorčevina

jednu postelju, Vasilisa

od šipražja

močvarnog bilja

drugi će imati prste

na kojima rastu okorenjeni stogodišnji nokti

grišće se njima, Vasilisa

imaće ulicu

svoju ulicu, Vasilisa

ali hodaće svako svojom stranom

suprotnim smerom

drugi će imati visove

užegle visove, Vasilisa

srušiće ih čangrizav gramofonski tok

mi ćemo blistavo protkanih duša

slušati hor slatkogrlih ptica

Vasilisa

drugi će imati svoju klupu i svoje drvo

s’ kojih će sljuštiti boju i koru

rečenicama jeda

Vasilisa

drugi će imati kose, duge kose

narasle u noćima spoznaja

ali se neće umeti zagrliti njima

drugi će imati oči,

oči bez prepreka, Vasilisa

ali se neće umeti videti

mi znamo kakve su naše oči

Vasilisa

opijeni plavetnilom beskraja

nećemo stići do tih klanaca

na našim slapovima zima neće voditi beleške

naše su trešnje posvađane sa godišnjim dobima

meridijanima, paralelama

drugi će imati... ne znam

mi ćemo protkanih duša k’ večnosti

jedno smo drugom kičma

kičma,

Vasilisa.