Marija Mihajlović Davidović - Srbija
Rođena u Aleksincu 1978 godine.
Voli i piše poeziju od svoje petnaeste godine.
Prvi put je svoje pesme objavila na društvenoj mreži Facebook i usledile su dobre povratne informacije i komplimenti od čitalaca ,među kojima su se našli i već priznati prozaisti i pesnici.
Član je književnog kluba ''Velimir Rajić'' i dobitnik je nekoliko nagrada,među kojima joj je najdraža nagrada ''Poeta Primus'' dobijena u Ćupriji ,za pesmu ''Žena''.
Trenutno priprema ,zajedno sa svojom sestrom, zajedničku zbirku pesama.
Ostani Žena sa vetrom u kosi,sa zvezdama u očima.
Ostani Žena,ponosna,hrabra,odvažna i prkosna.
Ostani Žena,majka,lavica,vila,ratnica.
Ponudi svoje grudi i nahrani gladna usta,
otkrij svoje skute i ponudi strast bludnim očima,
ponudi svoje ruke, umesto kolevke,umornim telima,
utehu ponudi neutešnima,ostavljenima,tužnima.
Jer ti si Žena ,od muškarčevog rebra stvorena,
ne da bi bila robinja,sluškinja,ponizna supruga,
već da bi štitila to muško srce u grudima,
da bi u hladnim noćima njegove grudi grejala,
da bi muške suze,najteže,brisala,
da bi za Njega disala,živela,umesto Njega mislila.
Budi dostojna Boga i Njegovih Anđela,
budi vera,nada,ljubav nevernicima,
budi Žena,od Boga Zemlji darivana.
Budi jaka jer ti nosiš ponosno svoje breme...Žena!
Odgovorno tvrdim:
slomiće me najtiša reč
i najblaži dodir.
Uništiće me nečija pažnja
i nečija briga.
Moj oklop probiće
nečiji nežan zagrljaj.
Toliko sam jaka,
toliko sam ''čelična dama''.
Zgrabiće mi vrisak sa usana
nečiji poljubac.
Rasplakaću se na nečije
"Biće dobro,ne brini".
Da se razumemo,
nisam ja jedna od onih
što samo slini
ali...
Ubije me
nečije "Ne brini"!
Zemlja sa mojim imenom
Na prevaru sam te prevela
preko nevidljive granice
i uvela te u još neistraženu,još nepoznatu,
zemlju sa mojim imenom.
Zanjihala sam kukovima,
poslala ti poziv zelenim očima,
zelenilo te ošamutilo
i tvoja je noga sama krenula.
Pomislio si da sam poželela
da ti dam svoje telo
a ja sam te umesto u telo ,
u svoj svet uvela.
Svoje ti snove pokazala,
svim nijansama ružičaste te premazala,
svoje opklade na tebe stavila,
pomislio si 'Đavolja žena'
a ja sam te u suprotno uverila.
Sebe na dar tebi ponudila,
dala ti kartu za voz do ludila,
Suncem te okupala
i tako preporođenom
azil za zemlju sa mojim imenom ti poklonila.
Jedini si stanovnik te zemlje.
To je moja podvala.
Pomozi mi da pobegnem.
Spasi me ,odnesi me.
Pojavi se kao starovremeni vitez
na konju i otmi me.
Pomozi mi da odem,
da se moji snovi
konačno ostvare.
Pomozi mi da oteram ove utvare.
Uzmi me kad hoćeš,
tebi sam se predala,
umorna od želja ,
umorna od nadanja.
Pobedi moje strahove ,
moje crne akrepe.
Ponudi mi neke
nepoznate hotelske krevete.
Prokletu me iskupi,
pred Bogom se za mene
pomoli.
Pokaži mi da život
ne mora da boli.
Pokaži mi da neko
može i prokletu
da me voli.
Samo me odvedi.
Konačno se predajem tebi.
TAKO TI BOGA
Ko ti je dao pravo
da me svojataš
i da me smatraš svojom?
Ja pripadam pomalo svima
a ipak samo sebi.
Onih hiljadu misli
što u sekundi prolete
mojom glavom
čine me jedinstvenom,svojeglavom
nepripadajućom.
Večitom staricom ,
vešticom,
večitom bludnicom
toliko bludnom
da sebe naziva sveticom.
Ostavi se ti mene,
nemam strpljenja da budem nečija,
živim hiljadu života
i ni jedan nisam nikom poklonila.
Ne vezuj me,
nema tih okova
koji bi od mene napravili roba,
moja je duša paklena,
moje je telo kurvinsko,
moje je lice u ogledalu
spodoba!
Pusti me,
pusti me,
tako ti Boga!
Krv južnjačka
Ne brini za mene,rekla sam!
Puno je vode proteklo
ovom našom rekom,
od kada sam se rodila!
Umem da u najlepše boje
obojim svoj svet,
umem da se prilagodim ludima!
Uradi to što si hteo,
pokušaj da ukrotš lavinu želje
u ovim grudima,
smiri vulkane u meni!
Ja ću da zatresem zemlju,
puknuće brane,
ja živim i ne kradem Bogu dane,
ja se klanjam pesnicima i avanturistima!
Umesto Sunca ću,
u sred podneva ,
na nebo da okačim Mesec,
eto toliko sam luda!
Danicu zvezdu ugasiću
svojim dahom vrelim!
Ova krv južnjačka još uvek ključa!
Znam šta mogu i znam šta želim!
Zeleno,volim te
Vulkan je proradio
i zelena lavina iz očiju je krenula.
Tvrdoglavo te bojim u zeleno,
zelenim munjama pogadjam
gde te najviše boli.
Očiju mojih
boja zelena postaje
tamna kad voli!
Zelene ti poruke šaljem.
U zeleno ću te obojiti,
za mojim zelenim ćes moliti,
polako ti se pod zelenu kožu uvući,
za tren ćeš zeleno sanjati
i samo za zeleno znati.
Kad sklopiš oči,
zeleno ćes videti,
zelenim ću te rukama do gola skinuti,
u zelenu boju ću i svet obojiti,
zbog zelene ljubavi ćeš se zazeleneti,
mojim zelenim trikovima osvojen,
u zeleno i ti obojen.
Očiju mojih boja zelena
postaje tamna kad voli!
Ostani u meni i kad se probudim,
produži taj san sanjan i dosanjan,
nacrtaj mi osmeh,poljubi mi oči,
oboji u ljubav i ovaj dan.
Obuci me u zagrljaje ,sakrij u sebe,
volim pesmu ptica i Sunce u našoj sobi,
svako novo jutro,uz tebe,obojeno je u želju,
ima te u svakoj mojoj molitvi,tvoja me ruka vodi.
Pokloni mi osmeh za dobro jutro,
uz prvu jutarnju kafu me voli,
tvoja sam u zoru,poklonjena tebi,
vodimo ljubav,oznojeni,goli.
Jer nije za mene...
Nisu za mene
mirno more i sigurna obala;
Za par osmeha i lepih reči
sebe bih (možda jeftino) prodala.
Nisam rodjena da budem vodjena,
Njega ,Nadredjenog, da pratim ,ponizno;
Na prevaru sam poljupce otela,
na časnu reč izmamila dodire,
govorila više pogledom i ćutanjem,
za tren dotakla zvezde......
A onda se odlučila na lutanje.....
Zavisna sam
od požude i milovanja,
za ljubav sve svoje dajem.
Neću ponizno gutati reči,
nizašta se ne kajem,
za dodir koji leči sve svoje dajem,
neće mene ni šamar da spreči,
ja ne stajem,ja guram dalje,
kad vulkan proradi,
kad lavina krene
ili budi uz ili beži od mene.
Ej,da mi je...
Ej,da mi je...
Da osetim slobodu i prostranstvo daljina.
Ej,da mi je...
Lulu u usta da stavim,
opori ukus duvana na jeziku da osetim.
Na tom jeziku koji zapalaca
uvek kad treba.
Nisam ga ukrotila,
a ,ko bi i mogao ukrotiti njega.
Ej,da mi je...
Da su svi kao ja.
Nemam kulturu,ni manire,
ne poštujem pravila,
ne spuštam pogled ponizno,
ne klanjam se ,ne kevćem .
Prezirem sujetne i ne vidim zlobne,
nema ih,ne postoje za mene.
Ja po naški opsujem,
udarim šakom o sto,
na taj isti sto se popnem ,
haljinu zadignem,
gola bedra pokažem,
u transu zaigram,
nogom jako lupim,
sve bokale prevrnem i grudi isprsim.
Vatru i žudnju u očima raspalim,
svojim trbuhom sve raspomamim
a onda...
Pred njim stanem,
pa se poklonim,
cigansku dušu primirim,
prostakušu oteram
i kraj njega se smirim...
Ej,da mi je...
Da naučim tako mirna da živim.
Ej,kako bih te…
Ej,kako bih te...
Golo bih ti rame pokazala,
ispod oka pogledala,
prstom bih te pozvala
i malo sebe dala.
Ej,kako bih te...
Bedro bih ti dodirnula,
usne tek ovlaš poljubila,
samo tebi došapnula
'Tvoja sam i šta ćemo sada?'
Ej,kako bih te...
Svoje grudi bih ti pokazala,
tvoje ruke oko mog struka obmotala,
sebi bih te privukla,
u okove stavila.
Ej,kako bih te...
Da cviliš i da tražiš,
za još malo mene ,
muški da se boriš.
Ej,kako bih te...
Da zamisliš tek ,da poželiš,
da snevaš i povileniš,
da za još kumiš i moliš...
Ej,kako bih te...Ali neću,
može mi se!
Ti si moja pesma
E,mišu moj,taj zlatni okov oko prsta
ume da peče i svrbi i smeta,ponekad...
Ume da ponese pesma neka,
pa pokidaš lance i polomiš zlatni katanac
od tog kaveza od stvarnosti i realnosti,
od jave,od starenja,od svitanja do sumraka.
I kada skineš taj vatreni obruč ,
ostaje ožiljak na domalom prstu,
beleg,zaštitni znak,pečat,žig...
I lupaš glavom o zid,
o taj zid sazidan od ćutanja,
od inaćenja,od mlaćenja prazne slame.
I mrviš dane u minute sporohodne,neprolazne.
I uzalud istresaš jastuk od loših sećanja,od košmara.
Kad spustiš glavu sa namerom da sanjaš,
probude se sva mučna pitanja,
a svitanja postanu nedostižna.
I uzalud su,shvatiš tek tada,sve brige,sva lutanja.
Taj zlatni okov oko domalog prsta
nije zla sudbina
već samo zavet za večnost od srca dat.
Ne,nemojmo voditi unapred izgubljen rat.
Belu sam zastavu visoko na koplje istakla,
predaja,mišu moj,potpuna i bezuslovna.
Neće NAS ubiti pogledi preki,
nestrpljivi,mrzovolja i monotonija.
Ubiće nas reč preteška,
u pogrešnom trenutku izrečena,
ubiće nas taj prst uperen u nas,večne krivce.
Nisam se ja,mišu moj,izgubila u svojim pesmama.
Svaka ta reč napisana
kao živa rana peče u grudima.
Bekstvo,spas,prokletstvo il' blagoslov
ili samo sudbina,ko zna?
Ipak,i u pesmama svojim sam te veličala,
do Raja hvalila,do Pakla kudila,
kao i sebe i tebe sam,tek mrvicu,davala ljudima,
da te osete,zavole kao ja.
Taj zlatni okov oko prsta
ume da peče i svrbi i smeta,ponekad...
Tek ponekad,kad na korak smo od ludila.
Ti!
Ti koja si osmehom svojim suze muške brisala.
Ti koja si zbog tuđih smrti naricala
a svoju smrt opevala.
Ti...Ženo od Vatre,Đavolja drugo,
otvori oči i pogledaj,
život je i ono drugo...
Kap kiše na prozorskom staklu,
pahulja snega na dlanu,
južni vetar što kosu mrsi,
čamac što na uzburkanom moru
buri prkosi.
Pokloni se jačima,na kolena klekni,
uvij marame od crvene svile umesto crnih,zloslutnih.
Trbuh svoj otkrij,neka iz tvog pupka med poteče,
u zagrljaj primi Mesec i sve njegove
verne pratilje, Zvezde.
Neka se na tvojim grudima slavuji gnezde.
Ostani TI,ne menjaj se.!
Umij se vodom studenom sa izvora,
ostavi tragove svojih bosih stopala
po kaldrmi posutoj smiljem i bosiljem.
Prekrsti se triput zarad običaja bar
i pogledaj u nebo...
Nad tvojom glavom kruži crni gavran.
Osuđena
Evo,stojim pred vama kao na stubu srama,
duše ogoljene,džepova punih snova.
Upalite lomače ako sam grešna,
ovamo sa vešalima,giljotinama.
Jedini moj greh je što sam čista obraza.
Ako treba sudite već jednom.
Robijam ,bez presude,
već trideset godina.
Osudite ili oslobodite samo, molim vas,
kažite,kada prestaje robija,
da krenem u susret dolazećim danima
nasmejana,srećna,slobodna.
Moj greh je jedino taj
što sam Boga uzalud dozivala.
Nisam poklekla,pala na kolena.
Želela sam u oči da ga pogledam i pitam
zašto sam iz spiskova srećnih izostavljena
a ni među nesrećnima me nema.
Na kom sam to spisku ja,
i za koje me visine sprema?
Evo,grešnu dušu otvaram pred vama,
i ništa više ne nudim jer ništa i nemam.
Kažite,pobogu,koga da krivim
što napred ne umem a ostati ne mogu.
Kažite mi kako da krenem dalje,
kažite mi jer ne moram za put ni da se spremam.
Sve moje vredno počiva u meni.
Sudite ,osudite,pomozite
ovoj prokletoj ženi.
Neka druga u meni živi
Tako je.Nekada smo znali
najviše reći ćutanjem.
I ti pogledi...
Znali smo čitati iz očiju,
mimikom lica otkriti svoje misli
i ogoliti dušu.
Jecaje sprečiti da nam iz grla izlete.
Prošaputati samo,dovoljno tiho,
reči neke ,koje nam utrobu prevrnu.
Znali smo mislima dozvati kišu
i besom svojim pokrenuti talase mora,
orkane,bure,oživeti vulkane,pokrenuti lavine.
Znali smo Mesecu se nasmejati
i sa zvezdanim jatom poleteti u visine.
Nekada smo sve to znali
i najviše me brine što ne znamo više.
Ne sećamo se,zaboravili smo
zašto ovo srce još kuca.
I ko je to u nama što još diše ?
Probudite se sestrice ,svetice
Bacam čini,magijom šaram dane,
promešam zvezde pa ih nabacam na nebo bez reda,
usred podneva okačim Mesec umesto Sunca.
Zaustavim otkucaje sata,omađijam kalendare
pa vreme krene u rikverc,s kraja ka početku.
Ja nisam zaboravila vešala i Inkvizicije svete.
A gde ste vi?
Na kom ste proplanku zaspale,sestrice?
Zar ste Svete Vatre pogasile,samo da bi ste ih zapalile
posred srca Muških,nedostojnih?
Čije ste to konje krotile,amove im stavljale,
omađijale Njih,nevredne,nezaslužne?
Kome ste,pobogu,pogače mesile
i na sveti oltar ljubavi prinosile darove?
Vaši su Sveti Gralovi puni Njihovog semena.
Svoja ste tela po bagatelnoj ceni davale
a Boginje su vas vajale,Anđeli blagoslovili
da imate moć dostojnu i Boga i Vraga.
Gde ste pogrešile,svetice,sestrice?
Kom ste se to klanu priklonile?
Zaboravile ste blagoslove od Majke Zemlje dobijene.
Zar ste i svoju iskonsku dužnost zaboravile?
Na poklon ste samo rebro dobile.
Od jednog rebra ste nastale a pogledajte šta ste sve postigle.
Silovane,mučene,ubijane,u ime Boga spaljivane,
hvaljene,slavljene,na pijedestal uzdizane,
kudili vas i proklinjali,ljubili i voleli
a bez vas ni Oni ne bi postojali.
Probudite se sestrice.
Bliži se vreme našeg sastanka.
Na istom mestu,kraj vatre,kraj vode,
na granici između Neba i Zemlje ,čekam vas.
Lažeš
Skini šminku,šta će ti?
Lepa si,kažeš mi.
Nasmej se,kad se smeješ moja si.
Kažeš,smej se,to si ti.
Svuci haljine balske i maske
kojima kriješ svoje lepo lice.
Pokaži svoje telo,
kažeš želiš,voliš,hoćeš me.
Obriši taj karmin,
ljubim ti usne,kažeš.
Šta su prezrele maline,
kažeš,tvoje su usne slađe.
Skloni te šiške sa očiju,
ne krij zelenilo,
davim se u njemu,kažeš.
Gledaj me,pogledaj me,podigni glavu,
kažeš ponosno stani,
imala si se zašto i roditi.
Kažeš ćuti,volim te,kažeš.
Kažeš,dođi,pokazaću ti.
Ostani tu,budi mi potreba.
Kažeš moja si,gotovo,odlučeno je.
Nemam ja ništa sa tim,kažeš.
Odluka je od Boga ili Vraga.
Kažeš a ja ćutim.
Lažeš?
Labudova pesma
Bila je to nasušna potreba
da objasnim sebe,
tek mrvu u ovom kovitlacu vremena,
sužnja,roba nametnutih pravila.
Tek sada vidim,
nemam ja snage,ne mogu se boriti
sa poremećenim moralnim normama.
Ne umem odgovoriti pravim rečima na uvrede,
plašim se palacanja zlih jezika.
Izvini.
Osećam da te izdajem.
Jedini si verovao da sam drugačija.
Verovao si u mene
čak i onda
kada ni u samu sebe nisam verovala.
Jesam,srećna sam,tek sada.
Stavila sam tačku na ovu priču.
Bolje je tako.
Počelo je da liči na parodiju.
Neki loši ljudi su želeli
temelje da mi poljuljaju.
Moju kulu od snova da sruše.
Ne želim da ih primim u svoje snove.
Sama sam ih svojim bojama šarala.
Pobegla sam jednom iz njihove noćne more.
Nemam više snage,
ne mogu odbraniti svoju tvrđavu od varvara.
Neka se raduju sitne duše,sujetne.
A mi...Srešćemo se opet.
Idem da bih,ponovo,slobodno disala.
Potraži me .
Biću sama.I piši.
I ja sam nekada pisala.
(Adio...Do neke nove pesme...)
Amin
Pogledaj tu,između redova,
sakrivena je istina o tebi.
Razmisli,igram se rečima,
to umem i znam.
Vajam,prepravljam
šaram i stvaram,
pletem mrežu ,slovima.
Umem da ti
u lice saspem sve.
Ućutim pa napišem.
A ti,
razumeo ili ne,
klimaj glavom u znak odobravanja,
pomisli da o tebi pišem.
I razmisli,
šta sam ti u stvari
htela reći
sa par reči
napisanih,prećutanih,
izvajanih,dvosmislenih.
Čitaj mi misli,
pravi se da razumeš.
Pripadaš li ovde
ili u svom svetu truneš?
Želim li te ovde
ili ne?
Hoćeš li se razočarati?
Ja umem da napišem
ono što ti ne umeš shvatiti.
Čitaj a ja ću da pišem.
Čitaj me.
Jedino to možeš.
Ubij pticu rugalicu
Osveti mi se
za sve moje reči neizgovorene.
Dokaži mi da si
ponosan predstavnik svog roda,
zasluži pridev 'jači'.
Stani odvažno kraj mene
i dokaži se i onde gde sam i ja jaka.
Odvažno se uhvati u koštac
sa silama mraka.
Pobedi apatiju i nemir.
Ubij pticu rugalicu,kukavicu.
Pronađi reči nikada izgovorene.
Pokušaj da nadmašiš mene.
Shvati da ja nemam talenat.
To je samo nedostatak pravih reči
u presudnim momentima.
Setim se ja pravih reči
ali obavezno kasno bude.
Onda me guše,prete da me ubiju,
onda mi moje reči sude.
Nauči se da ih zapišeš,
kao podsetnik,kao nemu molitvu duše.
Ne dozvoli Pandori
da ponovo otvori kutiju.
Ne dozvoli da moja vera i nada u tebe
nestanu.
Ne dozvoli da se moje iluzije sruše.
Budi jak i onda
kada sumnjam u tebe.
Dokaži mi da nisam uzalud verovala.
Stani,ponosan i jak,tu,kraj mene.
Na tebe sam se kladila.
