Marina Petrović - Srbija

Marina Petrović, rođena 1993. u  Kragujevcu. Trenutno treća godina Filološke gimnazije. Pisanjem se bavila dve godine, zatim napravila pauzu od četiri godine da bi 2009. ponovo uzela olovku u ruke. Trenutno bez objavljenih dela. Napisala pripovetku Ruska Sedmica koja je u pripremi za izdavanje. Radi na prvom romanu i zbirci priča i pesama. Još uvek živi u Kragujevcu.

Stajala sam na stanici i čekala bus. Na ulici nigde žive duše... pusto... a i taj bus nikako da naiđe. Nema kola, nema autobusa, ljudi... bejah sama na ulici... gadan osećaj - sam spolja, a sam i iznutra.  Gledala sam na sat. Kazaljke se tromo pomeraše. Hvatala me je nervoza. Ponovo sam pogledala na sat... bilo je 4.37 popodne. Uzdahnula sam i podigla glavu. Do pre nešto više od sat vremena je sve bilo, da kažem, živo - bilo je ljudi, kola na ulicama... bilo je zvuka, boja, mirisa... Sve je to nestalo. Od boja - crvenkasta, u nekoliko nijansa. Od mirisa samo miris truleži i paljevine. Zvuka ne beše... ili sam bila gluva ili ga zaista nije bilo. Hvatao me je strah. Nervozno sam vrtela glavom, uzaludno pokušavajući da nađem neki trag nečega... bilo čega... čoveka, na prvom mestu. Ništa, ništa i ništa dokle god mi je dopirao pogled. Nisam smela da se pomerim sa stanice. Verovala sam da mi je ona jedino sigurno mesto.  Vreme je još uvek lenjo proticalo. Sela sam na malu klupicu od pletene žice - nisam osetila hladnoću metala kao inače. Kraj mojih nogu beše neko niko rastinje. Posmatrala sam te travke... i one behu crvekastih nijansi. U jednom trenutku počeše da se njišu kao na blagom, prolećnom povetarcu. Dugo su senjihale ulevo, ali ja ne osetih taj vetar... povetarac. Ubrala sam ih i pustila. Padale su lagano i nežno poput paperja... ni gravitacija nije radila. Razmišljala sam... razmišljala... i razmišljala... ništa nisam zaključila.  Strah me je skoro savladao.  Pogledala sam na sat. Bilo je 4.39 popodne. 'Nemoguće!' - pomislila sam... Kada sam podigla glavu, ispred mene, na stanici, stajaše dete... možda desetak godina staro... malo manje. Bilo mi je okrenuto leđima. Krenula sam rukom ka njemu, ali se zaustavih. Šta ako ni oko, kao i ja, ne oseća? Šta ako uopšte i ne stoji tu, ispred mene? Stajala sam tako, polu-nagnuta nad detetom... Najednom - udarac... pad... udarac u beton... Miris smoga i prljavštine mi je ispunio nozdrve... škripa guma, đonova, razni glasovi, zvukovi mi ispuniše uši... boje nisam videla... videla sam samo crnilo. Neko je doviknju:
- Diži je odatle!
Neko me je lagano pljesnuo po obrazu. Otvorila sam oči - nisam videla boje. Videla sam sivilo urbanosti i bledilo njihovih lica. Nešto me je bolelo... ne mnogo. Podigli su me i stavili na klupu od metalne žice - bila je hladna. Bilo je bučno... veoma bučno. Pogledala sam na sat. Bilo je 4.37 popodne. Svi su otišli svojim poslom.

Osetila sam povetarac na nogama koje mi behu teške.

Priča pokojnog bogalja

Hodala je lako kroz sobu. Mislila je da spavam, ali ja sam naveliko bio budan. Posmatrao sam preko ivice prozora saobraćaj kako mili. Bilo je oko 10 časova ujutru, a magla na ulicama je još uvek bila gusta. Čuo sam je kako tiho zvižduće u kuhinji dok kuva kafu. Subota je bila jedini dan, izuzev Nove godine i Božica, kada nije morala da ide na posao. To je dovelo do činjenice da se jedna pravoslavna hrišćanka ponese kao subotarka. Voleo sam je. Voleo sam sve što se ticalo nje; način na koji hoda, kako govori; voleo sam da posmatram njen profil dok čita, njene vatrenocrvene uvojke kose preko ramena; Voleo sam njeno lice sa napućenim usnama i obrvama koje su do pola podignute, a do pola namrštene... da... voleo sam je… tog jutra sam je najviše voleo. Ne!  Voleo sam je isto kao i ranije, ali 'tog' jutra sam joj bio najviše zahvalan. Četiri godine ranije, dok sam radio kao građevinar, poslednjeg dana na građevini pred moj prelazak u kancelariju, bio sam na četvrtom spratu, na skeli. Bila je to poodmakla jesen. Vreme je bilo toplo, ali i oblačno i veoma vetrovito. U jednom naletu vetra, skela, koja je inače i bila nestabilna i klimava, pala je. Sa mnom je na toj skeli bilo još troje ljudi. Sva trojica su poginula. Jedino sam ja preživeo, ako se ovo sada može nazvati životom... da, preživeo sam, ali sam ostao paralizovan. Obe noge i desnu ruku sam izgubio. Živim bogaljskim životom, sa jednom rukom koja je paralisana. Pamet i jezik su me dobro služili, hvala nebesima.
Ona je sve vreme bila uz mene. Nije me volela, ali je ipak vreme provodila uz mene, negovala me, pazila i čuvala... a ja sam je voleo i bio sebičan i nadrndan jer sam bio bogalj. Nisam je zasluživao, ali je bila uz mene. Godinama je volim i molim da mi prekrati muke, ali ona prekoreva moje molbe. Poslednja godina mi je bila pakleno nepodnošljiva. Nisam mogao više da izdržim ovakav život. Mrzeo sam sebe jer sam ovakav. Vezivao sam je za sebe, nije htela da ode iako sam joj skoro svakoga dana govorio to. Voleo sam je, kažem to po petstoti put, voleo sam je i voleću je uvek, kao osobu, kao druga i prijatelja, i što je najvažnije, kao ženu.
Tog jutra, oko pola 11, se pojavila preda mnom držeci u rukama poslužavnik. Donela mi je kafu i dorucak... tako sam bar mislio. Spustila je sve to na stočić i pridigla me. Blago me je pogledala i pomazila po licu. Vec danima sam joj govorio da sam očajan više nego ikada i preklinjao je da mi skrati muke. Na poslužavniku sam umesto dorucka video spric, iglu, kesicu nekog praha, kasičicu i upaljač. Nije mi trebalo mnogo da shvatim cemu sve to. Rešila je. Sve se odigralo bez reči. Spremila je heroin i uvukla sadržaj u spric. Dodrnula je moju šaku i sklopila je u pesnicu. Ponovo me je pomazila po licu. Skinula je traku sa svoje kose i vezala moju nadlakticu. Napipala je venu sa dva prsta i ponovo me pogledala. Klimnuo sam glavom i ona je probušila kožu iglom.
Polako je ubrizgala sav heroin u moju venu i odvezala traku s moje nadlaktice. Pogledao sam kroz prozor. Magla se još uvek nije podigla s ulica. Osecao sam noge i ruku koje nemam, povratio mi se osecaj u levu ruku, srce mi je tuklo kao ludo i pumpalo adrenalin. Telo, zapravo ono sto sam imao od njega, se grčilo kao nikada. Osećaj je bio dobar. Ubrzo sam osetio da sledi kraj. Telo mi se smirivalo i svaki osećaj je postajao sve slabiji. Na kraju sam se i smirio. Ona me je još jednom pomazila po licu, a potom naslonila svoje usne na moje. Poljubila me i skratika muke. Gubio sam svest lagano, ali uspeo sam da zadnjim dahom koji je napuštao moje grudi kažem: "Hvala ti". Sklopio sam oči zadnji put i uživao u tome.

***

Pogledah šake njegove,ispucalu kožu koja ih prekriva. Gledah podrasle nokte sa iskrzanim im krajevima. Gledah u šake pesnika. Gledah u ruke slikara. I dodirnuh njegove pesme jer jer ih niko ne pevaše, i poslušah slike njegove jer ih čuvaše u mraku, a onda osetih agoniju njegovu jer u moći njegovoj i slabost mu leži,i strah njegov hrabrošcu nazivaše, i krv i suze što proliva srećom zovu,a umor ga stiže i bol više ne podnosi kao pre. Njegovog uma krvavocrveni svod sad truju i crne vene morbidnih perverzija. Ne razmišlja više o sreći prošlih vremena jer te sreće nikada i ne beše jer trenuci u kojima je uživao ne behu ništa do trena predaha… predaha poput odmora… odmora od delirijuma stvarnosti.

Grad

Svi su znali za taj Grad,
Ali ga je malo njih poznavalo.
Čak ga ni Njegovi stanovnici
Nisu poznavali kao pojedinci.
Retko ko je zaista video to lice,
Pravo lice...
Istinsku mu boju.
Kurvin sin!
Kći prokletih siromaha!
Taj Grad beše gospodar nad nejakima.
Lanac je držao kratko i zategnuto - davio je.
Malo je onih koji se smele da Mu pljunu u lice -
Rečima,
Delima,
Bojama,
Tonovima.
Držao je neprimetno,
Ali opet gvozdenom pesnicom kojom je mrvio.
Propagirao sebe mašinerijama metala... betona...
Vajnih verskih krstova koji nicaše na svakom ćošku...
Busao se u grudi pesnicama u kojima držaše nas,
Mrveći nas...
Lomeći nas...
Mrcvareći još više..

Jedan mi je jednom rekao:
- Ni jedan genije nije imao dece.
Samo još jedan maloshvaćeni primer...
I ovaj razumem sad.


Biće joj krivo...

Jer spalivši sve mostove,
Otišla je –
Pokidala sve veze,
Pod noge bacila sve uspomene,
Pljunula na sve što smo imale...

Sada, negde daleko,
Tamo, u drugoj zemlji,
Uspavanku i kolevku sprema.

Heh... ne zaslužuje ona ovo...
Ne misli ona ni na koju od nas.

Kada uspavanku ispeva
I u kolevku suza joj kane,
Setiće se,
Vratiće se na temelje spaljenih mostova i...
Heh...
Biće joj krivo.

Muka mi je

Muka mi je ujutru kad
otvorim oči,
kad čujem spikera kako čita,
tobože, vesti.
Hijene lažljive!
Muka mi je i od ove kafe,
što mi do skora prijaše.
I od duvana
i prvog jutarnjeg sunca
čiji mi miris nekada ulivaše
radost.
Muka mi je...
Muka mi je!
Jebem ti život!
Ma, i psi bolje žive!
Muka mi je od grada,
čak i od prirode.
Muka mi je od egocentrične
marve sto nas na povodcu
drži.
Muka mi je od lekara,
radnika, prosvetara, uličnih
čistača...
Zagrcnuh se...
Kašljem...
Zato se rodih.
Lutkar istesa jos jednu lutku,
ureza joj silom osmeh
i okači je na konce i
povodac.
Muka mi je od života!
Muka mi je od usiljenog
smeha!
Muka mi je od mrtvih slova,
bezbojnih boja,
gluvih tonova,
neprimetnih mirisa,
umuklih osećaja,
sveopšteg pepela...
Muka mi je...
Vrlo jednostavno -
muka mi je.

Gledam

Sedim i gledam u zid.
Okrečen je bojom nezrele kajsije.
Odvratno.
Vide se tragovi valjka.
Reljefan je,
Farba se slivala.
Kapljice su krupne.
Prljav je i lepljiv
od duvana
i dima koji dolazi iz kuhinje.

Gutalam hladnu i slatku kafu.
Njen miris se meša sa mirisom
taze prženih jaja
i prošlogodišnjih kiselih krastavaca.

Kraj mene stoji knjiga iz psihologije.
Pokušavam da svoje praktično
spustim na
teorijsko-srednjoškolsko znanje…
Ne polazi mi za rukom.

Naspram mene sedi ujak
i ždere ona jaja, krastavce i pihtije.

Muka mi se.
Boli me glava.

Iskapila sam preostalu kafu
i otišla u sobu.

Na stolu me čeka čaj,
skuvan pre tri sata.

Ne mogu da trpim više.
Bole me grudi.
Oči mi se sklapaju.
Nisam umorna...
Sjebanost i bes...

Teško je objektivno posmatrati sebe.

Progutala sam bombonicu za lepo ponašanje.

Šta znaci 'objektivno'?

Majka mi je rekla –
I psiholog i psihijatar su objektivni.

Jesu li, zaista?
Ne bih se složila s tim.

Dosadno im je.
Muka im je od hipohondera i simulanata,
Ili pak od onih bez trunke svesti i razuma.

Rekao mi je –
Ti i ja još uvek imamo razum.
Svesni smo sebe i njih
i svega oko nas...
realnosti.

Televizija nije realnost...
Ulica jeste,
Mi je najviše osećamo.  
I oni je osecaju.
Ne,
Oni je naslućuju,
A mi je osećamo na našim leđima...
Poznajemo je –
Zato smo im zanimljivi.
Muče nas.
Sadisti.
Nisu objektivni.

Prijatan miris mirišljavih štapića
I nagorelog voska sveća
Mi ispunjava nozdrve.

Malo primiruje košnicu uspaničenih pčela-ubica.

Kroz crno-bele zavese
Gledam u plavo nebo
I bele krovove.

Gole grane se ukruceno njišu na vetru.

Čujem ga
Kako zviždi prigušeno
Kroz neprimetne pukotine prozora.  

Blago pemera zavesu.
Nežno dodiruje
I ometa put dima mirišljavih štapica.

Vidim detalje koje ranije nisam.

Šta sam ja?

Čestica Univerzuma
Pod uveličavajucim staklima
Slepe Večnosti.

Kompleks,
Ne previše izražen...

Možda druga Čestica
Vidi drugačije.

'Šta, kako i zašto?' –
tri najvažnija pitanja
za spoznaju Impusla Čestice.

Treće doba Čestica se
pre 10 godina završilo.

Čestice-Četvrtaci
Ubeduju savremenike
da su Trećaci.

Vlada Šestica
Sa Tri lica –
Hladno,
Destruktivno
I Samoživo.

Ja sam razumno-ludi polu-genije.
Drago mi je.