Milica Jeftimijević Lilić - Srbija

Milica Jeftimijević Lilić rođena je 28.08.1953. u Lovcu kod Banjske na
Kosovu i Metohiji od majke Ilinke i oca Tomislava Jeftimijevića.Završila je Filozofski fakultet, Odsek za jugoslovensku književnost i jezik, u Prištini. Bila je dugogodišnji urednik u Televiziji Beograd i tv kritičar.Autor je brojnih značajnih emisija iz kulture i književnosti.
Objavila je zbirke pesama:“Mrak, izbavljenje,“, (1995) KOV , Vršac,“Hibernacija“, (1998) KOV, Vršac“, „ Putopis kože“ „2003, SKZ, Beograd i poemu “Čaranje“(2007) „Panorama“, Priština, Beograd, zbirku proze „Siže slučaja“,(2002),“Prosveta“, Beograd, kao i knjige kritika: „Poetika slutnje“ (2004),  Književno društvo pisaca Kosova i Metohije, Kos.Mitrovica i „Epistemološka osvetljavanja“ (2007),“Mali Nemo“, Pančevo, „Odvijanje svitka“, sabrane i nove pesme, Društvo pisaca Kosova i Metohije i Raška škola, 2009.  
Piše i priče za decu koje su objavljivane u „Dečjim novinama“, „Jedinstvu“ i drugim glasilima.
Dobitnik je nagrada:  „ Nagrade za priču“ lista „Jedinstvo“„Grigorije Božović“, „Lazar Vučković“. „Pesničke povelje Sokolica“, Zmaj Ognjeni Vuk“, „Kondir Kosovke devojke“ i „Bronzanog Orfeja“ dodeljenog u Frankfurtu na Majni,  „Povelje raških duhovnih svečanosti „ za medijski doprinos., Zlatnog beočuga“, za izuzetan doprinos kulturi Beograda.
Pesme i kritike su joj prevedene na .ruski, engleski, francuski, mađarski, makedonski, turski, nemački...

Kao književni kritičar koji u perodici pomno prati savremenu književnu produkciju daje i dragocen doprinos profilisanju književnog ukusa kroz rad žirija kao član: za nagradu „Isidora Sekulić“, „Milan Bogdanović“, „Deretin“
Konkurs za neobjavljeni rukopis romana, Književnog kluba „Branko Miljković“
za novi pesnički rukopis ili ciklus pesama i kao predsednik žirija „Milan Rakić“ za najbolju zbirku objavljenu u prethodnoj godini.
Živi u Beogradu  od 1999.
Potpredsednik je Udruženja književika Srbije, član Književnog društva pisaca Kosova i Metohije, član Udruženja novinara SRbije.

ŽUDNJA ŽENE ZA OBNOVOM

Bila bih statua na trgu

Kojim prolaziš dok misliš

Na onu što ti ote smrt,

Samo da me dotakneš

Kad prođeš iscrpljen patnjom,

Uzaludnošću čekanja ispražnjen

Da prošlo opet sine

Ko bronza statue

Što ima lik istine.

Bila bih brbljiva fontana

Što šapće zavodljivo na sred trga

I nikad mi dosadio ne bi huk talasa

Što kruže bezrazložno

Samo da me dotakneš u prolazu

Dok žedan svoje ljubavi davne

Ideš u susret ko zna čemu.

Bila bih pločnik nepomični

Što svi preko njega gaze užurbano

Samo da tvoje stope osetim na čas

Dok odsutno gledaš preda se

Videći onu što uznela se

Tobom ispunjena i ništa drugo.

Bila bih lampion što gori danonoćno

Samo da tvoje oči sretnem bar na tren

I osvetlim te snagom svom

Duboke čežnje što sinu za tobom

Dok ne staneš preda me

Spreman da kažeš:

Iznova začet je svet.

TRENUTAK ZBILJE

Dok Mesecom obavijen i smrću okrznut

Sanjaš daleku obalu koje nema

U tvome odsustvu osvojena

Imam te premalo,

više no on mene

Što bridi od opominjuće čežnje,

Od ljubomore što ga pozveruje,

Osećaj ugroženosti izoštrava

Pa zverski njuši opasnost i zna:

Ti si postao središte -

Zaklonio me celu,

Uvukao u sebe.

Ti si kao Zevs na Olimpu

Preuzeo svu moć i sakrio me.

I uzalud me ko Afroditu rađa

Nema me tu gde me ostavio

Da čekam obećano buđenje.

A ti si tek tako banuo

Ko hitac zalutali i zario se,

Ukotvljen u duši zračiš razarajuće

A otklanjanje zrna bilo bi smrtonosno.

Čitav sistem bitisanja okrenuo se,

Sve se promenilo tim hicem zgođeno.

Krvotok se otrovan zgrušava

Dok posrćući hodam ka sebi

Na isti da vratim se put…

A ti dok ispod starih zidina

Bludiš tragom novih visina

Ne osvrći se

jer prizor nepodnošljive praznine,

ponori moje biti

užasnuće te.

Milošću časa  ispunjeni

Ni ti ni ja

Ne htedosmo to.

ENERGIJA LJUBAVI

Jedan je čovek zavoleo ženu,

i jedna je žena zavolela čoveka

i odjednom je planula vasiona.

Vatra je buknula iz iskona,

mrak se povukao uplašen,

zveri su zanemele, opomenute.

Hipnos je omamio zločince

da bi nevina ljubav sinula,

kao prvi dan posle velikog praska.

Hronos je okrenuo novo poglavlje

da bi mlado vreme moglo da cveta,

kao da nikad nije bilo mraza,

da bi se dva sazveždja stopila u jedno,

ničemu nalik, osobeno,

kao obelisk spušten sa nebesa.

Reči su okrilatile i lepršale,

na sve strane nosile polen ljubavi

moćne da oplodi svet.

I samo odabrani mogli su da vide

čudesan behar iz cvasti

muškog i ženskog bića,

neponovljivog rodjenja

energije same

prosvetljujuće, nesputane.

NEOSTVAREN PAR

Da smo bar lovili lepotu

Po predelima nepoznatim

Ko Kortasar i Karol Danlop

Reči kojima skovaše ljubav

Što pobeđuje vreme i smrt.

Da smo bar istinom zarobljeni bili

Kao Sartr i Simon de Bovoar

Što su sporeći se stvarali večnost

A obimni tomovi i danas to potvrđuju,

Da smo bar čežnju ispisali

U prepisci, da iz nje niče novi stih,

Kao Rilke i Cvetajeva,

Već bi se ostvarili kao par.

Ovako smo tražeći obale

Uzalud sekli talase

Telima slabim-

Ne stižući do sebe

Gasili žar.

BOG JE POSREDI NAS

Taj dodir ruku

To uzvišeno davanje

Zbi se nepovratno.

Ko da oprasmo

Ruke od smrti,

Svega što stajalo je

Izmedju nas

Vekovima.

Logos nas sabra.

Kao da rodismo se

U tom spajanju ruku,

Blaženstvu

Ne kušanom do tad.

I teče voda bivstva

Izmedju nas

U naše dlanove,

Božansko lice

Da ogledne se,

kroz nas proslovi.

Bog je posredi nas

I jest i da bude!

U naša dlanove stao

A mi ga pridržali.

NE DAJ SE BRZOM TRENU

Pesnik Gradinara uzaludno ubedjuje:

"Veruj ljubavi i kada zadaje bol".

Prateći sopstvene mene protivrečim:

ne veruj ljubavi ni kad sreću nosi,

a čekaj bol i kad nasrećniji si-

svaki je časak i najblistaviji -

naličje tame neminovne, bezmerne.

Ne veruj zanosu ni kad okrilatiš,

ma kako leteo, dole se uvek vartiš!

Sumnjaj u svoje ushite i strasti-

nema lepote da ne presahne u cvasti!

Ne predaj srce celo brzom trenu -

najsladjem piću kasno pojmiš cenu,

kad trezan glavu bistriš

kud nesta slasti, misliš.

Pobede kratka slava od bola ne spasava.

Nad sobom pomno bdiješ, a opet gubiš pute,

ka ljubavi se deneš jedinom izbavljenju.

U čestom podizanju i neprekidnom mrenju

samo si žrtva zamke što sam je sebi spremaš.

Ljubav je oličenje onoga čega nemaš:

lepote, moći, pesme, čistog sna

iza besane noći

sa samog dna

praznine koju dišeš vineš se

u plavilo i dušom nebo tičeš

nesvestan da visine ne drže nikog dugo

survaš se u bezdan, gde bi drugo,

sam sebi ranu dubiš

i trpiš dok god ljubiš

ma kako silno ljubiš,

i kad dobijaš - gubiš!

ČEŽNJA

Ljubavi, neka bude volja tvoja

U ovom vremenu  strašnom.

                               Ivan V. Lalić

 Morala sam te stvoriti sama

Nije te bilo na svetu celom.

Nisam te srela u vrevi gradova,

Trgova, hala, u miru katedrala.

Nije te bilo, nije te bilo

A trebah te više no dah svoj.

Ne beše majke da te rodi

Da pojmiš moju žeđ za tobom.

I morah roditi te duhom svojim.

Jer nije te bilo...

A krv te moja zvala,

I teški muk duše, tražio te

Da ga čuješ,

Da pojmiš tajne

Bezumnih moći

Što te stvaraju,

Daju ti lik, stas.

I sad hodaš k meni

 I tražiš me

Onako nemoćno, bolno

Kao što tražih te ja

Dok još ideja bio si,

Pre mog rođenja,

Pre Boga.

UKRŠTENA MOĆ

Njegovi su putevi

Toliko prostrani

Gde on stiže

Ni mišlju

Ga ne mogu

Ispratiti.

A, opet,  otuda

Stiže mi reč, Draga.

Njegove su moći

 Tako velike,

Mogao bi Veneru

 Po Kolseumu šetati.

A, opet, otuda

Stiže mi reč, Draga.

Njegova je duša

tako pitoma

Mogao bi

obljubiti Karijatide.

A, opet otuda

Stiže mi reč, Draga.

Zbunjena,  od čežnje nema

pitam se kakvom ga vučem snagom

Koja g