Nikola Ilić - Srbija

Rođen u Valjevu 1984. godine. Još uvek ništa nije publikovao. Inspiraciju za pisanje poezije nalazi u prijateljima, ženama, gradovima, problemima itd, što se verovatno oseća pri čitanju. Kada bi se sve ove do sada napisane pesme izdavale u zbirci, zvala bi se ’’Misli grada’’

e-mail: nidzimon@yahoo.com

NIJE VAŽNO KUDA ĆEŠ

Nije važno kuda ćeš, na pravom si putu.

Tamo gde si krenula, niko sem tebe neće stići

Jer samo ti snimaš ovaj film

koji će se nazvati tvojim imenom

I nije važno da budeš predsednik, kapetan, hostesa,

rudar, svirač, planinar ili glumica

važno je da te ne bude stid od neba

Da raširenih ruku grliš,

da snažno grliš!

Da snažno grliš - to je jako važno!

Tako saznaješ da si srećna

Pa nisam valjda uzalud prošao sve stranputice,

odavde do haosa i nazad,

krao od ljudi, učio od stepskih vukova

i pogodio posao sa pticama

Ima nas dve vrste. Oni koji ruše i oni koji prave.

I sve jedno je za šta se opredeliš.

I sreća i tuga su na obe strane.

Zavisi koliko lepo umeš da gledaš

Možda ovi što ruše nisu toliko svesni svoje tuge,

ali tim gore.

Veruj mi,

znam ja da je tvoja bol samo kap od bola večnosti,

Ali i ona bi,

iako sitna,

hiljade podavila

LUDOSTI OD KOJIH ŽIVIMO

Ne znaš ti šta je samoća.

Kad te napadne vetar,

stavi ti ruke u džepove

i pokunji glavu

A ti imaš kud, a ne znaš gde

Iz same sebe bi iskočila

ali ni to ne rešava

Negde ispod sto metara tišine

si sakrila nekave reči kojima se objašnjavaš.

I jedini način da ih sebi saopštiš

bio bi da ih sve prećutiš

Da sebe podeliš sa drugim

značilo bi da je taj neko zaista stigao.

Ili

da si se umorila od čekanja,

pa si sebe slagala

ili si sve izmislila

Čovek bez čoveka

nije razlog što je nastala samoća

Onih sto metara tišine jeste.

Tu se svi skrivamo

I, rećiću ti.

Tu možeš da se skrivaš koliko ti volja,

tu niko neće ni doći

IZVINjENjE POEZIJI

Sve što sam ikada napisao, sve sam slagao i vrlo malo je šta istina
i ko zna zašto?
Obećavam odslužiću kaznu u nekoj budućoj suzi dragog mi prijatelja
ali ako eto, nastavim da pišem
ponovo ću se u pesmama peti do najviših vrhova,
sa njih je uvala najmračnija i najdublja
i najbolje boli kada sad sebe povrediš
kad već nemaš nekog da te voli i povređuje

malo se o ovome pozaboravilo... o čemu pišem u izvinjenju suncu

Godina 3000.
Voleo bih da se pomene kako je pre 1000 godina
ljudski rod još uvek imao potrebu da meri stvari...
ovo će se vreme zvati...
onda kada su se stvari merile,
a u šali će se govoriti...aaa... to je bilo teško vreme...da

dok naučnici izmere zemlju i utvrde
koliko grama krila vilinih konjica stane na list lokvanja u martu
dok je crveno slovo na kalendaru i bitan svetac...
odakle li je ova moja misao uopšte potekla?
Da nije nervni impuls negde za stoti deo milimetra omanuo...
a možda je neko farbu za vagone greškom prodao cvećarima,
pa niko više ne ume d au mislima pomazi cvet...

U malo šta i malo kome verujem, ali stvarno verujem u slučajnosti
voleo bih da slučajno nemam ovu potrebu da pišem o ovome o čemu pišem

ne umem ja ovo da završim... izgleda da je zastalo onde gde i drugima...

PESMA ZA MOG PRIJATELjA

Sinoć me napala violina,

tako snažno

kao da je Čajkovski obučio

I dok se sinfonijski orkestar

prosipao po mojim plućima

samo sam mislio o danima prošlim

i danima koji nekada će možda i doći

Sinoć je noć valjevska

bila noć moskovska i noć pariska

sinoć je noć pod mojim koracima

pisala poeziju...

A ja sam je hodao

koračao sa tobom i ljudima

kojima usta i pluća

ne služe za disanje

već za proždiranje pejzaža

od prirode naručenih

Zato, i ovu pesmu za tebe moj prijatelju

naučiću da zvoni

zvonima vetra i šuma neprohodnih

kako bi se obojila u boju tvog oka

i proživela ono

što samo ti umeš da osetiš 

za još pesama  pesme.doc (58,5 kB)