Olivera Marković - Srbija
Olivera Marković
Rođena u Kragujevcu 27.03.1975.god.
Voli i piše poeziju!
Nema objavljenu ni jednu zbirku, za sad..ali se iskreno nada tome.
Pa da započnemo
Lutanjem led razbijala
Snagom vođena
Pred tragom uzmicala
U toplo bežala
Umotana
U krilo sklupčana
Na pola koraka
Na pola misli
Na pola pretrčavanja
Sebi hodili
Toplinu prizvali
Prstima lahorom lice umivali
Obrazima rumen ružičastu zračili
Ko pupoljak prve ljubavi
Užarenim usnama poljupce vapili
Dahom vrat vijali
Niz ramena bedra grudi
Preko kičme
Jezom satkani
Oblinama ludim zanešeni razliveni
U naručju čvrsto prikovani
Uzdahe poljupcima gušili
Latice znoja jezikom vešto brisali
Telima senku strasti ovladali
Na krajevima kože pucali
Skupljenu školjku milovali
Sokovima raznešeni od slasti raspršeni
U vremenu bez prostora
U prostoru bez vremena
Okovani
Pa da započnemo
Osmeh, molim
Gorčina zastala u grlu
Prašnjavoj stazi dozvolila žbunu
Da preseče
Rosu jutarnju svežinom omađijanu
Sumornim nebom savijenu
Trnovitim okovima oko podrpanih zglobova
Tamnici strašnoj
Kamenitim lednicima
Ispit bezimeni postala
Dok se o njih otimala
Pod skute tajne skrivala
Eksere u dušu zakivala
Balvane ujedala
Duhom demone kinjila
U nepovrat ih terala
Oslobođena vapila
Krvlju prolivenom okupana
Noktima besomučno grebala
Tragove koži ostavljala
Slepo slobodi hrlila
U slobodu
Prozorom bez rešetaka
U plavetnilo barka stara odletela
Na pločniku lednom ostavljena
Godine bola skotrljala
Vetrovi života duvali
Sumorno čelo mutili
Žaračom olovnim mir zavodili
Bičevima kožu cepali
Do muka ljutih dovodili
A uvek se pitali
Kako joj osmeh sa lica skinuti
Oslobodi me
Oslobodi me slova,
oslobodi me bola
oslobodi me uma
oslobodi me razuma.
od crnih bodlji sa zidova
od krsta i od religija
od duha koji ne peva
od umora
od ćutanja
koje stežu kao čelični obruč
nauči me šta je igra
želim da pustim duh
koji će leteti do krajnjih granica
preko kojih će preći
Oslobodi me glume
i ivice hladnog jezera
oslobodi me vode
vatre
i pogrešnih puteva
kapi hladne krvi natapaće mi jezik
postaću svetlost,
njoj ne možeš staviti okove i steznik,
svetlost je jača od svih ljudskih zakona
Oslobodi me reči
oslobodi me zvukova,
boje, rime
satova i rokova
oslobodi me znanja,
i večne istine
jer istina je korak do smrti
a smrt je večnost,
učmali trzaj i nepokretnost
zbir svih slova
pesma svih brojeva
lice koje trne
govori glasom jeze
život nisu čelične šine
niti neraskidive veze
kojima moraš hodati
koje si primoran pratiti
život je sloboda
oslobodi me i života
koji ne umem ceniti
koji znam traćiti
na sjaj i gluposti
na odsjaj istinske vrednosti
Nauči me disanju
ne!
pretvori me u disanje.
nauči me življenu
ne!
pretvori me u život.
I svo drveće na svetu
oslobodi svog korenoropstva
I sve životinje na svetu
oslobodi svog čeljuneljudstvobivstva
Jer pepeo je siva boja kraja
A pravi život je boja beskraja
miris zvuka
zvuk mirisa
i slika ukusa
sjaj suštine
Oslobodi me života
jer život je sloboda
o kojoj sanjam,
dok jutro
kad se probudim znojav
donosi
borbu sa onim čega želim da me oslobodiš!
oslobodi me maske koju zovem:
JA!
Pred kraj
Da li tužan je tren
Kad odlazi
Napuštaš što si godinama
gradio
Zlu spletke pravo
Sreći krvlju grabio
Dobrobit nežnošću stvarao
Da li govoriš da ostane
I kad je gadima obasipaš
Rečima prljavim nazivaš
Na delove raskalapaš
Nesnađena, umorna od čekanja
Lutanja
Tebi darivana
Za tebe samo znala, umela
Kroz vas
Jednim delom ostvarena
Vremenu putokaz gradila
Sada već velika, svoja
Očiju uprtih u daljine neme
Traži mir
A ti ko lud za ruke, leđa grabiš
Zaustavljaš
Ne daš da
Nebom se vine
Slobodu nađe
Zapitaš li se tad, koliko si iskren
Bio
Njoj, sebi
Celom prostoru
Nekad beskrajnom, celovitom
Sad
Samo izmaglica
Neka osta
Praznih šaka
I jedno
I drugo
Olivera Marković
24.12.2010.god.
Prolaznik
Hej
prolazniče nemi
što jutra svakog
ispod oka me pogledaš
priđi
reci tajnu srca svog
Šapni mi bol i jad
jer
tvoj sam bludni oblak
usana gorkoslatkih
nastanjen usamljenim snovima
Vidim i osećam
pogled skriveni
jer
mrežom tvojom tihe svirke
vezao si me
a da ni sam
to nisi znao
Dolaziš i odlaziš
a kraj
prozora mojih nezaustavljaš
otkri mi žali
otkri mi crno nebo sumorno
što te pod skute obgrlilo
Razumet ću nemost tvoju
odlaskom i dolaskom
tek kad
pronađem moje nebo
u iskrama očiju tvojih
i budem gošća u dubini tvog pogleda
Hej
prolazniče nemi
što jutra svakog
ispod oka me pogledaš
priđi
reci tajnu srca svog
Olivera Marković
24.12.2010.god.
Peron
Na starom
već godinama oronulom
železničkom kolodvoru
gde nekad se vijaše vozovi i vozovi
vreme prošlosti
ostavi trag svoj
Jedan čovek
na peronu vremena
usamljen stoji
Jedan vagon
na peronu vremena
usamljeno čeka
Da li on
čeka vreme
Da li vreme
čeka njega
On čeka nju
danima, godinama
U isto vreme
na mestu istom
čeka
da se haljina bela
pojavi
Da iz vagona prašnjavog
hodom gracioznim
njemu krene
Osmeh podari
i uz ćutnju
niz kolodvor stari
ulicama života
stazama sreće
krenu
Da deci
majka ,baš ona
vragolanka,
bude
Da se u svitanje rano
s njima budi
Da ih velom ljubavi
nežnošću, toplinom
obavija
Da ih tiho posmatra
Zamišljen
u daljinu nemu
zagledan
u godine prošle
Kao senka kao priviđenje
Kosti mu zima ledi
Čelom mu sunce trag šara
Čeka nju
U isto vreme
na mestu istom
bore mu lice nabralo
tuga mu dušu, krvotok oblila
On nemo na peronu
čeka nju
Olivera Marković
24.12.2010.god.
Samo za tebe ili samo za mene
Znam
ne vidiš me
Al znam osećaš me
Prosto znam
Ove noći je tako
Noćas sam tu
Pred tobom
Da dušu ti crvenu podarim
Da ljubav mi tvoju blagodariš
Gde si ti
Gde sam ja
Da li snom lepim i dragim mene sanjaš ili ti ruka nežna
Jastuk meki mesto mene grli
Ove noći tu pred tobom sam
Ko malena zvezda sjajna da želju nam ostvarim
gde si ti
gde sam ja
Da li me u snu ljubiš nežno
preko lica belog
očiju zelenih kapaka zatvorenih blagih
il me samo rezlivenu po koži osećaš
Nosića pegavog dragog
Tebi drugačijeg neg ostalim
Da li mi u snu vešto jezikom preko bedara prelaziš
Il to tako osećam
Il to tako želim
Eto
Meškoljim se
Neka me jeza, ne,
ne od hladnoće pod svoje obuzela
Nego od same pomisli na tebe
na nas
mesecu potajno znak daješ da otkrije me
Pred tobom celu
Osećaš već dugo prisutnost moju
I zagrljaj rasut
Zvezde su noćas čudno niske
Meni na dohvat ruke
Nama na dohvat ruku
Samo ona najmanja, ona majušna tvoja i moja je
najsjajnija
Sija za nas
zari nas obrisom lakim
Da čežnju ili samo prosto delo koje je ona ili mi u trenu ovom ostvari
Grli me noćas najače što možeš
Najače što umeš
Nikom me nedaj
Jer jutro će već
Dozvoli sebi da budeš ja
Ne boj se
To znamo
To umemo
Samo me jako zagrli noćas
I nikom me ne daj
ti si ja
ja sam ti
i
Znaš
Jutro će već
Budimo mi
Olivera Marković
24.12.2010.god.
Vino
U jednoj
a zar je važno kojoj
Čaša crnog vina berba '98 u drugoj cigareta neka
Napolju hladno
Tu
baš ispod mog velikog prozora
kroz koji se po kadkad ušunja mesec srebrn
pun
Zaglavljena međ dva žbuna
Usidrena
nepomično ležaljka plava spava
Znaš
Nije to ležaljka ležaljka
Nego onako više kao neka velika ljuljaška
Ona
Baš za nas dvoje nameštena
kao slučajno
Da
bilo je hladno
Al me vino grejalo
Zapravo zagreja me ti
u njoj
u vinu crnom
I nebo crno je večeras
Ne tmurno ali ko more crno
i onako jako
oholo
bez zvezdica sinjih
Što znaju da sjajne toliko budu da obasjaju
Preko leta prosotor ceo
Ali večeras je neko posebno veče
Osmeh mi lice zario
usnama poljubac mamio
možda bez potrebe
al
Zagledana u daljinu nemu videh te
Obrise tvoje divne videh
I eto onako usput dozvah te da siđeš
da dođeš mi
Negde si
Znam
Na planeti drugoj noćas
možda
Iako u poklapanje ili preklapanje
Kako već želiš
Ne verujem
Ali isto tako ko ja
misliš samo na mene
Da mi se u zagrljaju ogrneš
da mi se u krzno toplo uviješ
upleteš
Da me pohotom obuzmeš
Prosulo mi se vino od te misli lude
Al nije strašno ne brini
Malo je pokapalo po nedrima
Kao da znak borbe ljute
a mile a nežne a čežnjive
niz nas oboje da lepljivo ono bude
Da nas nikad nerazdvoje
Njihala me ležaljka
njihao me ti
Ma ne
nije tako
Njihali se mi
Viorili smo se u toj borbi divljoj
Tela dva opružena
a zgrčena
nemo se ludački nosiše
Do golicanja
da probude svu okolnu stražu gusara tame
Al oni
Ma ko još za njih mari
znaš
Jer jedno se u drugo
u zimi
uz vino
uz cigaretu
uz ležaljku
u noćnoj tmini hladnoj
veza smo
i niko nam ništa nemoga
Hladno je al nije mi ništa
i ne osećam ništa
i vidim te i osećam te
i ti si tu
ovde noćas samo samnom
Ostani tu ove noći hladne
da mi letnji dah vreli budeš
samo ti
noćas da ti ogrtač krzneni budem
budi i ostani tu
MIRNO MORE
I
M ajska snena noć, topla
I skrama bojena
R azliva usnama osmeh, drag
N euobičajeno noćas zrikavci pevaju
O vim nebeskim svodom od
M oje do tvoje kože
O sećaji se bude, bde nad strašću
R eplikama ovde nema mesta
E mocije nas nose
II
M irnim morem jato galebova se vinu
I grom lepršavo krila sjaje
R anim jutrom sunce se smeje
N osi toplinu znanu
O svaja lepotu plaveti
M oćnim zrakom presijava talase
O reolom prekriva
R asipa mir
E tidu galebovi plešu ritmom uigranim
III
M aleni list, žut
I gra se vetrom snenim
R azliven poljem, rekom
N osi ga vetar lak
O seti slobodu svoju
M ir svoj
O bavijen miomirisima
R azliven poljem, rekom
E legiju piše
IV
M oja se lepota dodirnuti neda
I dok se krijem iza još starih ciljeva
R opstvo njima ne nestaje
N ove kao plima ideje nadolaze
O vde kraj mene neke godine vanvremena prolaze
M oja se lepota dodirnuti ne da
O čima sjaj iskonski blista
R opstvo njima ostaje
E kvivalent sudbe nedostaje
Zastani, osvrni se
Kad obris oreola
Tvog dragog sagledam
Kad zažmurim
Kad me sanak
Pod svoje obuzme
Priđi
Na čelo usne lagano spusti
U vode tihe odvuci
Od srebra odore mi obuci
A kad se probudim
Iz dubine tvog oka
Duša moja iskricama sja
Vrca ona snena po puteljcima
Nezaboravu se neda
Pogled nebom dobaci
Prikupi šake stiskom
Vrati se u zagrljaj
Vazduhom stenama odsjaj daj
Trzajima nemoj da patiš
Dostojanstvo duhu vrati
Čeljustima gladnim uskrati uživanje
Imenom svojim
Prolaznosti obrati se
Rečnim bujicama ozrači bistrinu
Sudbu prihvati
I kao tvorac reči teških
I kao oblutak sneni
I kao gonič na ostrvima srca
I kao plamen zalutali
I kao želja tek ostvarena
Ostavi vrata na pola otvorena
