Irina B.Marković
Ирина Марковић рођена 3. септембра 1973. у Београду. Одрасла и живела до недавно на Дорћолу, који ће увек сматрати за свој једини дом. На Дорћолу је похађала основну школу и савладала, с најбољим оценама, основе несташлука.
Средње образовање похађала је у две школе: Дванаестој београдској гимназији, а потом у Осмој, данас Трећој гимназији.
Веома рано, можда прерано, уписала студије филозофије на Београдском универзитету.
Од најраније младости похађа курсеве енглеског језика, како у земљи, тако и у иностранству. Верује да је тај језик савладала и да је потребно овладати неким другим.
Негде око петог разреда основне школе бива примљена у Дечији и омладински драмски студио Радио Телевизије Београд, под руководством Мирослава Мике Алексића. Тамо стиче многобројна знања, не само из глуме, него и из ширег опсега културе. Снима велики број радио и ТВ серије. У групи проводи незаборавне тренутке своје младости.
На срећу, или на жалост, не уписује драмску академију, схвативши да је подручје умне знаности оно што њен дух већма испуњава.
Тих година долази до првих ратних дејстава на подручју авнојске Хрватске и од тада њен живот се обрће наглавачке. Одлази на ратишта, бави се хуманитарном делатношћу, објављује текстове у прекодринским новинама, учествује у снимању уметничко- документарне серије о Книну и српским избеглицама на подручју Републике Српске Крајине. Често одлази у Босну. Преживљава тенковско гранатирање Брчког, заточена у Дому културе, приликом отварања изложбе о геноциду над Јерменима. Општина Брчко додељује јој признање ''за лично учешће у мировној и хуманој акцији'' и 30.05.1995. општина Илијаш у Републици Српској такође јој додељује захвалницу на упућеној помоћи.
На Радио-Београду хонорарно ради неколицину радиофонских адаптација и добија две награде ФЕДОР.
Преводи с енглеског: мјуизкл ''Какаовац'' Жерар Леруа, дечији роман ''Благо кондора'' истоименог аутора, 26 епизода цртане серије '' Chucklewood critters'' за агенцију ''Права и преводи'', филозофске текстове: ''Идентитет, остензија, хипостаза'' Виљарда ван Ормана Квајна и фрагменте о интуицији из опсежног корпуса Виљама Окама.
Публицистичи рад проширује и неколицином филмских (Ми нисмо анђели, Црни бомбардер...), као и једном ликовном критиком.
Године 1994. страначки се ангажује, учествује у организацији трибина, предавања и манифестација под покровитељством странке. Незадовољна целокупном појавом, као и начинима политичке борбе напушта страначку активност 1996. године. У наредним годинама пише безброј текстова за часописе, интернет сајтове, као и дневне новине, углавном политичко-феноменолошког садржаја.
Повремено пушта музику у београдским кефеима и клубовима, што јој причињава неизмерно задовољство.
Адолесцентски циклус
Душевне песме о души
Пао анђео
Узећеш лигњу
и у њу ставити своју душу.
Затворио си је
али она види
лигње су провидне.
Смрдиш, трулиш, нема те.
Душа у лигњи затворена остаје
а ти у заблуди да је преварила лигњу.
Она пати
а ти у заблуди.
Окрутни створу!
Изнутра гори,
тиња, тиња, тиња.
Експлозија.
Ни у времену, ни у простору.
Друга димензија.
Лепа је.
Само дим.
Са душом твоје душе
дошао је крај за тебе.
''Ренесанса!''
Кажеш:''Смрт''.
''Ренесанса!''
Кажеш:''Смрт''.
Види се да ти је душа била у лигњи.
Ти мислиш да јој је то дало снагу.
Слепче
да ли си икада видео небо из сунчевог правца?
Ниси
знам да ниси.
Узећеш лигњу и у њу ставити своју душу.
Једино што умеш и знаш!
''Ренесанса!''
Кажеш:''Смрт''.
''Ренесанса!''
Прича о познатом (први део)
Питома душа зверка жуте длаке постаде
прозборивши реч мистерија нестаде
као да никада било је није.
Осакаћена
ослепљена
губава
кроз пустињу идем и нема јој краја
почетак сагледан не остаде.
Док небо љубичасто целива моје несрећно
огољено
око безбојно
омчу од трња везаћу
и нестати.
И нећу имати снаге да крикнем грешнички
покајнички.
Гледам мале људе како гамижу
и не дају се спутати.
Беживотно копам по челичној земљи ноктима
док крв ми низ убогаљене прсте срама
не јурне брзином планинског брзака
само не тако чедно
као он.
Песма у души угушена мишљу.
Лутку
маску
играчку
све!
Само не кристал.
Померај се лагано
лелујај кроз незнани простор
гутај сунце среће испред себе
кидај склад његовог вечног сјаја.
Нада
постојање
вечност
Горд бити
не знати
чути.
заузети тврђаву ''Нихил''
створити доброту од гаврановог пера и шумског меда.
Прасак окамењених комадића коже
разлеже се долином суза.
Чујем само заглушујујући звук шуштања кокосове палме.
Не говори.
Смеј се.
Радуј се.
Буди слеп.
То је лепо
и они су срећни људи.
Ти жудиш за њом
а непобедиви коњаник од густе магле на двобој позива.
Раскршће постоји.
Ти стојиш у средини
и зубима чупаш корење биља тек проклијалог.
Једнога дана биће времена за то.
Као вилиног коњица
крило твоје жилаво сломиће се.
За дан један
без свега
на рубу ничега
стајаћеш ти.
Прича о познатом (други део)
Страшно је живот не дати
не указати
не открити.
Звезда,
нада.
Још нема њега и његове.
Нема моје и њене.
Нема ничије.
Све је однео црни ветар
однео са собом у беспуће
у планине од ружног камена.
Нема душе од песка и шљунка
која уме да припитоми славуја.
Око моје није више моје
већ проститутка очију свих људи.
Туга и мрак.
Небо и олуја.
Око и душа.
Све је окаменио човек
са великим и прљавим ноктима
и душом мравоједа.
Дубина више није дубина
ружа није цвет
сунце није звезда
море није вода
књига није мисао
мисао није албатрос.
''Волим црвено небо
подсећа ме на оно што немам.''
''Нећеш га имати''
''О судбино не говори тако
преклињем те.
Моје стрпљење постаде дроњак
кажем да не могу више.
кажем да ме закрпиш
невидљиви добри душе''.
Власи те косе обузимају,
одузимају
мало
мало
мало.
Нема лепоте.
Сужањ ко' морски јеж сам.
