Nikola Stojanović - Srbija

Никола Стојановић рођен је 07.03.1992 у Великој Крушевици код Крушевца. Ученик је четвртог разреда Машинско-електротехничке школе у Крушевцу. Писањем се бави од своје 12-те године живота. Своје прве радове објављивао је у неколико дечијих часописа, многе песме објављене су му у новинама и књижевним часописима. Песме су му заступљене у неколико зборника љубавне поезије. Објавио збирке поезије "Љубав на хоризонту"(2009) и "Додири чежње"(2010).
Награде: "Златна кацига" (2008), "Златна кацига" (2009), "Бела бреза" за љубавну песму (2009), Награда фонда "Лаза Костић" у Београду (2010), "Млади за старе", прва награда за родољубиву поезију у Чајетини (2010), "У трагању за миром и толеранцијом данас" у Крушевцу, друга награда за песму о миру (2010), Награда библиотеке "Јован Поповић" у Кикинди за љубавну песму (2010), Награда за песму на тему "Екологија" у Београду, на конкурсу "Мој град је бео град" (2010).
 
 
OПОМЕНА


Испред куће седи на троношцу деда,
склизнила му лета ко низ руку свила,
натруло и гњило небески свод гледа,
сећа се времена што давно су била.

Седам крај његовог давно празног крила,
да му људском пажњом мало блажим муку,
и кад му се суза из ока пролила,
његову сам нежно целивао руку.

Причао је деда, са болом у души,
како су му птићи напустили гнезда,
оставили корен лозе да се суши
и отишли некуд путем својих звезда.

Притисле године, здравље га не служи,
тешко носе тело ноге му нејаке,
а никога свога помоћ да му пружи,
место син и ћерка, помажу му штаке.

Сливала се мудрост у знојној капљици,
што низ наборано текла му је лице,
а из уста речи, ко жути златници,
у скуте су моје слетеле ко птице.

Узео сам прегршт његове доброте,
пољубио благо његово сам чело
и с тужним уздахом, који ми се оте,
кренуо свом оцу староме на село.
 
 
 

ПЛАНЕТА НА ГОЛГОТИ

 

Притишће земљу

тешко времена бреме,

слутећи нову Голготу

и страдање Христова,

уморно корача Еве и Адама племе

газећи гомиле измрвљених

маслинових гранчица и листова

и неке нове ланце окова.

 

Бесне ратови и страдања

у име мира,

лелече у црној одећи мајка старица,

и не престаје крвави бал вампира.

Тужни ратари сеју оловна зрна,

уместо зрна житарица,

ничу нова згаришта,

нестају силоси и обданишта.

 

Над глобусом земеље витлају

исукани мачеви моћника,

који, градећи своју Циркуску шатру

прете да га ко лубеницу распарчају

и баце у паклену ватру,

не слутећ’ да ће тако

и лубеницу – Планета што је,

и семе њено – људски род то је,

да спале и затру.

 

Гракћу лешинари са Стеновитих Планина и Тибета,

Урала и Арарата,

стрепи цела Планета

од њихових канџи рата,

прстенованих алкама од злата,

са знаком земље,

спљоштене попут елипсе,

и иницијалима

Осам јахача апокалипсе.

 

Уморио се Голуб мира,

штитећи слабашних птица јата,

од мноштва подмуклих жбира,

од побеснелих паса рата,

од хијена које се церекају,

док људски дроб ваде и комадају.


Узлети Голубе мироносни

над земљом натрулом и гњилом,

и наткрили је својим крилом,

не дај да нам је неко краде

као лупеж ноћни.

Гракни са рта Добре Наде:

Мир Божји, силници моћни,

то јест ако за Бога знате

и душе имате.

 

 

ВОЛЕЛИ СЕ НИСМО
 

Волели се нисмо, зато не дозволи

да из твога ока сад сузе процуре,

јер не може да се искрено заволи,

док само корачаш стазом авантуре.

 

Волели се нисмо и нек се не диже

као црно море та плима од туге,

јер не може наша срца да се зближе,

кад судбином ми смо створени за друге.

 

Волели се нисмо, јер пролећа наша

све чешће су нама почела да касне

и среће не може испити се чаша,

јер што брзо плане то брзо и гасне

 

Волели се нисмо и боље је тако,

и никада више нећемо се срести,

јер све оно што се и догоди лако,

лако се и брише, нестане из свести.



БОЖЕ,ДА ЛИ ЈЕ ТО ЉУБАВ

Тонем у море,
у бескрајну дубину таме
где чежња пузи по муљу,где се вене,
и где умире задња нада.

Боже,да ли је то љубав?

Лебдим у мехуру сапунице који лети у висине,
у загрљај сопствене смрти.
Враћам се са његове сахране, падам,
јецајем милујем ране,

ране за које мелема нема.

Боже,да ли је то љубав?

Ветар ме шиба,
понесе ме као латицу руже
кроз цветна поља која сањам,
а онда ме спусти на путељак заборава,
где расте коров и трње и где нико не пролази.

Боже,да ли је то љубав?

Испијам пехар црвеног вина,
вино ме опије лажном надом,
носи ме ка усахлој жељи,
а на крају остајем сам
и чујем неки зов далеки.

Боже,да ли је то љубав?



ДОДИРИ ЧЕЖЊЕ

Ја се тебе сећам иако те нема,
од одласка твога само дане бројим,
ал’ префињен мирис твоје косе плаве
знај да остао је у рукама мојим.

Душа ти је била племенита, мила,
а ја циљ једини љубавне јој тежње,
загрљаји твоји били су некако
жестоки, ал’ чедни, ко додири чежње.

Неизбрисиви су трагови од тебе,
твоје беле руке претопле су биле,
и додири твоји још су на мом телу,
тако слатки, нежни, ко додири свиле.

И очи су твоје биле тако чарне,
ко презреле вишње, мастиљаво црне,
и сада ме зраче том својом лепотом,
то је светлост која још увек не трне.

Ал ти оде к њему без поздрава душо,
да се твоја сенка његовој придружи,
ал’ тешим се тиме јер твоја лепота
ко шарени лептир око мене кружи.



https://cms.novapoetika.webnode.com