Slavica Erić Medaković

БЛАГОСЛОВ

Благослов није само реч

која дубоко значење има,

то је уметност давања

с љубављу на све што се прима.

Благословен је плод мајчине утробе

и њене несебичне љубави и борбе

да оно саздано у њој постане живот нови

и да се кроз рађање свето остваре њени снови.

Бог чује крик и вапај срца у нама

и види наша лица кад ноћ прекрије тама,

пружа нам благослов да мирно сањамо

и добро зна пред ким и чим се клањамо.

Благословени смо посебно онда

када нас бол и неправда гуши,

уколико останемо хумане спознаје

самих себе и других у души.

Благословен је корак и стопа којом ходимо,

у миру и љубави живот кад водимо,

уз лепе мисли, дела и речи,

и схватање да неко и од нас је пречи.

Требамо благословити друге код неправде тешке,

да спознају јачину почињене грешке,

да се у њима развије осећај савести гриже,

упуте извињење и приђу од срца ближе.

Благослов је продорна светлост,

унутрашње духовно богатство

и мали путоказ на путу

у савршено небеско царство.

Благослов је преиспитивање,

шта дубоко лежи у нама

и спознаја да трагедија

никако није драма.

У сваком додиру љубави,

благословен је онај што даје,

као и онај што за своје грешке

уме искрено да се каје.

Благослов је кад плачемо

због бола, туге и среће,

као и онда кад схватимо

шта срце хоће, а шта неће.

Благослов је имати правог

искреног, оданог пријатеља,

који је спреман у сваком трену

помоћи у реализацији битних жеља.

Упутимо благослов стварању

и свакој креативности и писању,

упутимо топле осмехе и загрљаје

да срце племените уме да препознаје!

А ја кроз песму упућујем смело

благослов вечни што срећу носи,

можда би срце откуцати хтело:

колико ми значиш, заправо, ко си.

ТУГА

Туга, не! Она заборавила не би

да верно нас прати и отежа боли,

кад спремни смо и последњи атом снаге дати,

повратити изгубљено што срце воли.

Ту, поред нас и у нама,

док чезнемо да вратимо сате и дане,

осврћемо се, ал` ипак тама,

питање исто: кад ће да сване?

Затворимо очи, осећамо је близу,

као да спава у нашој души,

мисли нам застану имају кризу,

да, туга нас ноћас лагано гуши.

Снови су стари, сањани давно,

блокада жеља јер туга оста,

заробљених чула сад све је равно,

линија празна, а ништа нам доста.

ДОЗВОЉАВАМ

Дозвољавам да духовно сазревање

начини у свести битно померање,

а моје интересовање буде још јаче,

да спознам колико ми љубав и поезија значе.

Коначно схватам, после толико лета

да не дам да ме зароби и стегне сета,

а дозвољавам да животне ситуације

буду материјал за моје креације.

Дозвољавам да ме поетска душа води,

да се са природом у тиховању сроди,

на месту где се сва чула код човека буде,

а инспирацију безрезервно нуде.

Када пожелим да се осамим и пишем,

дозвољавам да пуним плућима дишем,

да моје мисли и машта на крају

једини разлог писања знају.

ЈЕЦО, ПАЈО И ТАМИ

Драга Јецо, Тами и моје Пајче,

осмеси ваши много ми значе,

срце се моје смеје са вама,

у мислима тада ја нисам сама.

Сећање навире јер памтим све,

биле смо Јецо у плесу нас две,

уз једну песму и вина мало,

моје је срце за радост знало.

Драга си, паметна, слатка а мала,

колико значиш ми, ех, кад би знала.

Кад играш зеку сети се мене само

и запевај ону нашу песму што знамо.

А Тами је посебно драга и мила,

озбиљно и вешто осмех је крила,

имала је времена, жеље и воље,

помагала ми да немачки разумем боље.

Драги мој Павле, када би само могао знати

како би срце радо сад време да врати,

па да ми опет у загрљај потрчиш смело,

онако како би само рођено дете желело и хтело.

Често се сетим Паје и Тами

и онога дана кад били смо сами,

видели су како у ходнику стоје

неке папуче и ципеле моје.

Узели су их неприметно

и искрали се из стана вешто,

а онда позвонили ми на врата

да као продају ми нешто.

А Павле је тада смислио још боље,

уз Тамарину помоћ и мало воље,

намазао се кечапом по лицу своме

да нисам имала појма о томе.

И док сам тада кувала и у кухињи била,

Тами га вешто од мене крила,

изашао је опет, а ја нисам ни знала

да је на реду још једна неслана шала.

Појавио се такав опет на вратима,

осетила сам тада да страх ме хвата,

срце ми се тада у пете спустило,

а сад кад се сетим и драго ми и мило.

Деца су највеће благо на земљи овој,

а ова су посебно допринела радости мојој

и зато желим на крају рећи још ово само:

Волимо сву децу свим срцем најјаче што знамо.

ВИДОВДАН

На вратима зла унутар бића

спознао господар свога слабића,

са циљем да разори девојачки сан,

у агонији бола пред Видовдан.

Све што се градило у воду је пало

када је на страну погрешну стао,

брзином светлости завлада зло,

недужну жену баци на тло.

Изгубљена у шоку насталог проблема,

право на објашњење схвати да нема,

жени је човек наређење дао,

у кофере спаковао све што је знао.

На пут је спремио за пола сата,

за њом је себично затворио врата

заједничког дома, живота и среће -

као да испаштати због тога неће.

Видовдан, ноћ бејаше дуга и тешка,

можда је прст судбине да се исправи грешка,

коју је скупо требало платити,

с рањеном душом на нулу се вратити.

Човек се тешко о жену огрешио,

касно је схватио када је решио

да вапи и моли да му се врати,

свестан свог греха због којег пати.

Остаде Видовдан и живот болом натопљен,

изгубљено време, а погрешан човек вољен,

искуство тешко, сазнање теже

када се жена за погрешног веже.