Ružica Blagojević - Rusija

Rođena u Užicu. Već dugo živi i stvara u Moskvi.

Lajanje na zvezde

Nije da se hvalim

al' svega mi dosta

dođe mi da pišam

sa mosta

direktno na trafostanicu

i sablaznim zvezdu Danicu

samo da sam muško

i da imam muda

a dovoljno sam pametno luda

da verujem Kusturici

čudu od velikog deteta

da je smrt

neproverena glasina

interaktivno u odnosu na život

ne bojim se ničega

i ne bi mi bio problem

sto reče jedan pesnik

elem

da uhvatim

Boga za grkljance

pa da ga pitam :

Gde su mi krila

i pola repa

neću da budem

čovečije mila i lepa

ni da ljubim bližnjega svog

hoću da budem

plamena ptica repatica

Arlekino perjanica

nebeska smejalica

pa kad pogledaš

u nebo čoveče mali

sirok osmeh da vidiš

i shvatiš:

Nebeska šatra

na našoj glavi

hahahahahaha

cirkus smo pravi

Nebeski narod bez krila

i mreže

smeješ se Bože

a imamo po srca dva

i sve nam se može

ŽIG

Čulnost bljesti

klizi vlažnim usnama

kapi lepote

pod jezikom

lepršav vazduh

ovlaš progutan

razum spleten

robovanjem 

ženi meni

bezrezervno hoćes

pravo na žigosanje

miris mesa

širi nozdrve

trema u stomaku

srna u trku

razbludno peče

želja

ruka lovca

u vreloj krvi

liže ranu

zaneseno žedno

dotaknut

snagom umiranja

reka planinska

neukrotiva

damarima teče

virove otvara

pomera razum

razlozima postanka

gola

ko od majke rođena

još malo

klonula

buncaš

gorucim vodopadima

istinskog sna

pojedenog srca

u dubokoj šumi

živimo u svetu senki

Dosada

Igličaste su ovo noći

bodu isčekivanjem

nemirom neizdržom nekim

srećom u najavi

rastom nečeg živog

u nama

duša osluskuje

taj smisao besmisla

samoću među ljudima

reči sa dve oštrice

i vazduh je sit svega

počeće da nas davi

zbog ravnodušnosti

prema postojanju

okrivljuješ li sebe za nesto

misliš da imaš svu slobodu sveta

imaš svoju lomaču

sam je pališ već izgoreo

i  ništa ne osećaš

NIŠTA

koje si vere uopšte

ko si ti

uostalom nije ni važno

i nisi mi tako bitan

daleko smo od moći

NEMOĆ

ne donosi odluke

kao nešto radimo

idi tamo idi ovamo

pakuj se raspakuj

i opet bi negde

dobar dan

mogu nešto da vas pitam

ne može

znam sva pitanja

i dosadna su mi

DOSADNA

i život je dosadan

prevazišla sam ga

prerasla

tesan mi je okraćao

treba mi sto života

u različitom vremenu

različitim planetama

sa mnogo dimenzija

kažu da ribe nemaju memoriju

svaki momenat odmah

zaborave ne sećaju ga se

i uvek im je sve novo

hoću da naučim

one tajne lekcije

da se nađem u njima

da saznam sve

SVE

između vode i neba

i vratim se u edenski vrt

zavrtim svet iz početka

da bude

PRASAK veliki

a sta ako neko razmišlja

isto kao ja

i već vrti svet

onako iz dosade

ali ne obične

vec one najopasnije

ZNATIŽELJNE

Glad

Sta hoćes čoveče

vidiš da su ti se senke umnožile

Sunce je sve dalje

ni lice ti vise ne greje

digla ti se kosa od neosmeha

oči ti se prevrnule

od hodanja unazad

pa ne gledaju dan

sakrile se u česticu prašine

na poslednjem zraku sunca

pa idu za njim

i sanjaju letnju noć i toplu kišu

devojčice što se bosonoge

u baricama ogledaju i nebo vide

oreol svoga lika

sta hoćes čoveče

na svaki kamen si se spotakao

usta u postu zatvorio

ni zalogaj da uzmeš

uši ti porasle od sirena za uzbunu

pa si se pokrio njima

stideći se ubice u sebi...ubico !

pod plućnim krilom srce gladuje

mučninom prevrnuta utroba

ptice u mozgu mrtvilom vijugaju

oslepljene i obezkriljene

kljucaju kljucaju muku tvoju

nemirom svezanu

sta hoćes čoveče

u svoje snove ne umeš da uđes

hiljadu ljubavi si ubio

zarad jedne sebične sopstveničke

neuzvraćene sobom

kome si ljubav mislio dati

kad sebi ljubav uzvratiti ne umeš

bedni crve trule jabuke

nije ljubav pijaca

da se pogađas bescenjem

kupiti je ne možeš

niti ćes je džabe dobiti

sta hoćes čoveče

da dajes pa ocekuješ...a vere nemaš

Inbox

...hmm

e moj Fjodore Mihailoviću

mnogo je i  danas tih duševnih

sa nebom u očima

naivnih i oslepelih od žeđi

IDIOTI je l' da

sarkastična ocena moralni paradoks

dušu na pamuk

na radost neprincipijelnih

i raskalašnih

lažno sjajnih i zadovoljnih

hiljadu puta prokletih

lovci na nasledstvo

AKO

svima su nam i dlake na glavi izbrojane

gde su ti preostali bunari ljubavi

sipaj mi punu čašu

ako nije preskupo

reci mi unapred  da znam

neću dušom posle da platim

i potpisom sopstvene krvi

nisam ja od onih nemarnih

daj pa šta košta

uvek znam gde sam

koliko kaži

ne razumem taj osmeh

nije to ništa imaginarno

iznad svega je TO

nesto NEPROCENJIVO zapravo

samo može da se pokloni

onome ko zna cenu

pa da

ako je neprocenjivo to je ta cena

a opet sta že ti takva vrednost

ako nemaš sa kim da je deliš

a šta ako taj drugi ne zna cenu

pa pomisli da je nešto jeftino

u pitanju

i oboje ostanemo neispunjeni

prazni

kako da znaš

sa kim da podeliš

takvu vrednost

bez obzira na ptice i nebo

paperjaste oblake sa puno

lilihipa slatkih raznocvetnih

koračamo po zemlji

ipak sam dete mlekom napojeno

veselim se luna parku

klovnovima sa crvenim nosom

balerinama

nije lako biti balerina

krvariš na vrhovima prstiju

igraš nasmejana

prosto nestvarna

izgubljeni labud u slanoj vodi

umreće od zeđi

sipaj mi punu čašu

hoću da usne ovlažim

da osetim tu volšebnost

da uđe u mene i rodi mnogi rod

da procvetam mnogim cvetovima

i sočnim plodovima

zalivena i preorana

plodna njiva

da postanem blagoslovena

kćerka majke zemlje

hlebove da umnožimo

gladna usta nahranimo

srećni da osvanemo...

Rez

Dug je put

prestani da se plašiš

ili ćes biti ubijen

stani na moju stranu

i sloboban si

ne bih da polažem nadu

u mrtvog coveka

sta znaš o časti

hrabrosti odanosti

koliko puta si se ubio

sopstvenom ravnodušnošću

sedi odmori se razmisli

popij toplu čokoladu

zagrej grudi

nasmeši se

sta hoćeš da kažeš

preslikavam samo

ono što vidim

lepom licu

nije potreban hirurg

a opet

ne možeš

pola sveta preći bez njega

rana se gnoji

volela bih da sam površna