Stela Manasijević
Stela Manasijević je rođena 16. maja 1973. u Brilu u Nemačkoj.
Diplomirala književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 1997.godine. Objavila je zbirku pesama "Piskaranja na balkonu" (Brankovo kolo, 2007).Drugu zbirku pesama „Pod maskom“ je objavila 2009. takodje u Brankovom kolu i za nju dobila nagradu Stražilovo.
Pojavljuje se kao pisac iz dijaspore na promotivnom štandu Ministarstva za dijasporu na sajmu knjiga u Beogradu i redovan je učesnik manifestacije Brankovog kola.
Pesme i kratke priče objavljivala je u časopisima "Polja" "Krovovi" „Književne novine“ i „Politika“ kao i na sajtu „Metafora“.
Od 1998. živi i piše u Grčkoj.
Nepodobna
Nemam prava da ista kažem
Nemam prava ni da sudim.
Moje mišljenje treba pobiti
I treba me ismejati
I poniziti
Treba me se stideti
I javno me se kloniti.
Kad se o meni priča
Treba kucnuti u drvo
I palcem pomaziti
čen belog luka
treba popljunuti tri puta
Ja sam na crnoj listi
(ali me se toliko gade
da me i ne traže)
jer sam otišla
jer sam ostavila iza
jer sam podvila rep
jer sam zbrisala
i kako me samo nije sramota!
I niko mi nije kriv,
što sad nema mog mesta
što nisam potrebna
što je svima sve jedno
i nikog nije briga
što sam samo svratila
kao gost i nepodobna…
Bardovi pera
Šetkaju bradovi pera
na skupu poezije
u mnoštvu dama
što još uvek sveščice
krije u dokolenici -
- biraju najlepšu …
Žure da obećaju
da pomognu
da promovišu..
Žure da otkinu
još jedno parče
dok je još sveža
dok je još mlada
dok još veruje da je pesnikinja,
dok ne odustane
Žure da joj presude
u samačkom stanu
da je u slavu
srpskog stiha
tu na kauču sveznalcu
na licu mesta
na svoje milosrđe nataknu.
nisi ti kriv
Nisi ti kriv
što stojiš bez odela
i puštaš da po tebi
viljuškom šaram
svoje besove
nisi ti kriv
što ti svakodnevno
sipam so u cipele
da peče
ali da se vratiš
pa da u nedogled
vadimo
mrvu po mrvu
Nisi ti kriv
Što imaš koštano uvo
Pa moj glas
Kad do njega dopre
Čuje se plač
šteta
Ležim u mraku
Zablindirana na svojoj
strani kreveta
Slušam kako šuškaš
da me probudiš i otmeš
poljubac zalaku noć.
Stežem ujed u šakama
ležem zmije pod jastukom
Skupljam svoju pustinju
pod jorganom
ne shvataš
da mi je draže ne probuditi se
nego da se još jednom setim
kako te ne volim
pružaš ruku i miluješ mi kosu
tužno je,
pomislim
dok prestajem da dišem….
Gusto jutro
Leglo po Dunavu gusto jutro
Viri iz vode korenje
kao krive reumatične ruke
Potopljene u lavor
i tu u čudu ostale;
Voda k’o staklo-gledano iskosa
Sitno žutilo teče-gledano iz nutra
Mirno stojim-gledano sa strane
A u krvi mi se uskomešao mulj
I blato mi se sliva niz oči
dok iz vode vade
doputovale iz Vukovara
žicom vezane
Beznoge čizme
Besna pesma
Šta imate da ponudite
nalickana gospodo
te se sa mnom gložite
a rado biste me pipnuli
u nekom mraku
i nekom ćošku..?
Hajde lepi moji
u skupom odelu
da se muški dohvatimo,
da jedni drugima
u zube pogledamo
pa da vidimo
ko je koga u mraku pipao,
a od čije to reči
crveni glupost
i beži k’o seoska frajla
poterana lavežom
u polumraku
na sokaku?
Nosam te nosam…
Nosam te nosam
K’o u torbi
Nosam te nosam
Ispod grudi zakačenog
Nosam te nosam
Do u nedgled
Nosam te nosam
U vene utkanog
Nosam te nosam
hvatam ti parčiće
da te skupim
Nosam te nosam
dok se gordiš
kako sve možeš sam
veličina muška
stenje i kamenje
ispred mene
ko’ nespretno dete trčkaraš…
Paranoična pesma
Slušam kako tapkaju,
Kreću da mi pomognu
nasrtljivci
nametljivci
presretači
bogopsovači
pomagači
proroci
uroci
kicoši
džabačebaroši
skorojevići
lezilebovići
masoni
poltroni
glupsoni
moroni
Da mi se malo kružno približe
Da im moja koža zamiriše
Pa da me spasu od
nasrtljivaca
nametljivaca
presretača
bogopsovača
pomagača
proroka
uroka
kicoša
džabalebaroša
skorojevića
lezilebovića
masona
poltrona
glupsona
I naravno,
morona…
Začarani krug
U začaranom krugu
Sedimo
Blenemo jedno u drugo
I ništa
Odavno bismo otišli
bili negde drugde
bili neko drugi
No samo sedimo
Blenemo jedno u drugo
I ništa
Čarobno bačeni
zakovani
zalepljeni
zavareni
zakucani
u krugu ostajemo začarani
blenemo jedno u drugo
i ništa
znamo
Znamo šta će biti
I opet srljamo jedno u drugo
Da se slomimo
Da se iskrljamo
Da se sažvaćemo pa pljunemo
Da se prenerazimo glupošću
krivonogog osećaja
što se dao u suludi beg
sa našeg tužnog prostora
Jer ništa više
Nismo u stanju
Da uradimo zajedno,
Da sačinimo kako treba…
tvrdim
Tvrdim
da ima poezije u ribljoj glavi
Zalepljenoj za najlon kesu
I nošenoj
dok joj se oko mutno ocrtava
i kao pandorina kutija
ne može više da se zatvori.
Tvrdim
da ako se na muzinu kost ubodeš
da onda
i ukutije i Pandore i oči u kesama
da sve to riblje hvataš
i u vakumu
pišeš plućima
i tvrdim
da nisi pitan ni biran
već kao gore pomenuta riba
postojiš kako jedino možeš
i tu gde ti je dato.
Ko može da shvati
Našu vezu može da shvati
Samo neko
ko je
tupim makazicama sekao zanoktice
šetao ceo dan u tesnim cipelama
Vozio se u tramvaju
ispod dlakavog pazuha
Bio obrisan sa liste gostiju
a to saznao tek na vratima;
Našu vezu može da shvati
Svaki
Alkoholičar
Manijakalni depresivac
Opsesivni kompulzivac
Kreten
Svako ko je voleo bez reda
U haosu
do kraja.
