Stela II

Otvaranje kosmosa u sekundi

(metirove priče)

- Imaš više priča u glavi nego jajnih ćelija u jajnicima -

rekao sam joj dok smo sedeli jedno preko puta drugog za stolom koji je bio bez početka i bez kraja – jedan od onih stolova koji su svašta čuli i zapamtili a da nikom nije palo na pamet da su svoje tajne podelili, ne samo dali već bacili na četiri noge. Nikom nije palo na pamet ni to da stolovi ljude prepoznaju po laktovima i kolenima i znajući to pazio sam da se o naš sto ne oslonim laktovima. Bez nekog posebnog razloga nisam želeo da me zapamti. Bilo me je sramota što sam kulov i što sam slušao jadanje svoje drage sagovornice merkajući razmak izmedju njene leve i desne bradavice. Desna joj je malo „gledala“ na dole. Sramota me je bilo i što sam vrlo dobro osećao koliko je u svojoj priči ozbiljna  a jeste me i nije bilo sramota što sam svako hteo da je povalim.

 Upoznao sam je nedavno i iz nekog razloga je tražila da provodi vreme samnom, osećala je da znam o čemu priča - rekla je kad smo se upoznali. Daleko od toga da je bila glupa. Naprotiv, bila je pametna i lepa, ali je bila vezana u sve čvorove u koje je neko mogao biti vezan – počevši od čvora na obrvi preko stidne-dlake-čvor-zavijutka sve do konačnog debelog čvora na palcu. Uvezana tako sobom na sebi uvek se nekako vrtela u krug i uvek bi mnogo više vremena provodila analizirajući ono što je želela da uradi nego što je stvari činila.

Dogadjaje treba pokrenuti. Nikad se ništa ne dogodi samo i bez razloga.Taj joj je palac kaže porodična odlika i ponos njenog

prezimena, taj debeli čvorni palac. Ajd’ dobro, složio sam se…šta sam drugo mogao…Naše druženje se svodilo na pijenje piva u predvečerja u jednom malom kafiću koji se sastojao od četiri stola a na prvo pivo sam pristao da dodjem jer je bila lepa.

Nikad nije bilo nikog, uvek smo sedali za isti sto koji smo posle drugog sedanja kako to obično biva počeli da zovemo našim..okrugli intimni načuljenih ušiju sto..stolice su sagovornike držale vrlo blizu – takva mu je bila koncepcija i takvoj je služio…

- Imam!!Nije u tome probem! Imam mnogo ideja!! - skoro je vikala..

- i onog momenta kad počnem da pišem kao da se sve okrene protiv mene..postanem umorna, nemam volje, iz nekog razloga ne mogu da ih zapišem. Dosadno mi je da ih pišem..te moje priče. Pa je li to moguće? Sebe nazivam piscem i više od svega na svetu želim da pišem a onda izjavljujem da mi je dosadno da to radim.. najgore od svega je što se ja stvarno tako osećam.. – spustila je glas i u tom trenutku su se spustile i neke ptice  na krov i pola sveta iza njenih trepavica. Od euforije je u trenutku dospela do tuge a to je nagao i za živce opasan stepenik.

- Ja svaku preživim u glavi za delić sekunde. One su savršene i žive i besprekorne tu gde su..i kad samo pomislim koliki put treba da predjem, koliko debelih slova i krutih rečenica treba da sastavim, da uklopim, da preslikam najfiniji sklop iz svoje glave i da to liči na nešto- dodala je tužno i jednoličnim glasom -

- da skratim, moje priče su toliko trenutne i intezivne u mojoj glavi da telo ne stigne da odreaguje na njih.-

Popila je malo piva iz krigle a ja sam poželeo da joj penu što se pojavila kao venčić u uglu usne skinem jezikom…iako mi je i dalje bilo žao što je tužna.

- Telo ne stigne da odreaguje - ponovio sam njene reči..zanimljivo..pazi sad, pitaću te nešto, i razmisli pre nego što mi odgovoriš.

Gledala me je očima u koje se vratio vazduh, udahnula je. To je bilo jedino što je trenutačno moglo da rastera oblake iznad njenih obrva. Kao pudlica koja instinktivno reaguje na komandu „šeni“. Čekala je pitanje. Uživala je u razgovoru a zapravo je uživala u osećaju da je mala pred nekim pred kime treba da se dokaže tj na pitanje odgovori tačno. Ne bi bilo lepo da sam joj rekao zašto ne može da piše, a znao sam: godinama je bila sama. Godinama nije uspevala da se pored nekog obraduje. Zavezala je sve svoje čvorove i udaljila se od ljudi a da toga nije bila svesna..samo joj je bilo dosadno. Jaz izmedju nje i prijatelja rastao je sa svakim usponom njenog intelekta, sa svakim udaljavanjem od ovozemaljskog sitnog ljudskog šljunka što drobi jer ne zna čime bi se drugim bavio. Nije želela da prekine prijateljstva, ona su se sama tanjila i sama postala providna i trzava kao čovečija ribica - čovečija prijateljstva. Udaljila se i zablindirala u sebe i tamo je provodila popodneva večeri i sve dane, tamo je nalazila sagovornika dok se temeljno uzdizala, čitala, postajala oštrija i pametnija, sposobnija da uklopi delove stvarnosti koji su nam grubi bačeni svuda unaokolo; naše je da ih trudom i svojom gledji oblikujemo i uklopimo – ako nismo dovoljno vešti uspemo da uklopimo u podnošljivo; Malo veštiji i srećni uspeju da naprave svoje komade dobrima i da u njima uživaju dok oni najveštiji, oni ispošćeni i izmoždeni postom i uzdržavanjem ili bludom pa kajanjem (jer oba puta su trnovita i strašna) uspeju da izlome sve komade i da ostavivši i poslednju česticu zubne gledji i poslednju liniju otiska prsta naprave najfiniji mozaik koji se pravilno sklopljen pretvara u kapiju za beskonačnost.

To je onda kapija i predvorje za spas, a baš taj poslednji izgreban otisak je naša lična karta koju na ulazu ostavljamo i priklanjamo se bezličnom, bestelesnom i bez identieta večnom. Tako sama i udaljena verovala je da je srećna ali je svoje tanko biće toliko ispostila  izazivajući osećaje i preživljavajući ih unutar sebe, stvarajući draži i toplu pogaču emocija kojom se hranila ne štrpnuvši ni jednu sreću iz tudje bašte, ne dobivši ni malo nekog

drugog koji bi vredeo, koji bi je obradovao. Bila je previše sama i oslonjena na sebe. To je bio njen problem. Trebao joj je prijtelj ili jebač. Neko da je malo nahrani sa strane, neko od koga će konačno dobiti nešto vredno, nešto što će joj se svideti..

Pogledao sam je kako srećno sedi i čeka pitanje. Njeno telo je reagovalo na mogućnost da se priča o nečemu zanimljivom.

- Pazi dobro - napravio sam dramsku pauzu i pogledao pametnije nego što obično gledam videvši pritom i mašnu na pudlici.  

- Je l’ imaju orgazam i začetak deteta veze? - Raspalio sam uživajući u njenom crvenjenju zbog pominjanja orgazma koji verovatno nikada nije doživela sa muškarcem. Niti sa ženom. Niti sa bilo kojim toplim živim telom pored sebe. Rekviziti i svoje ruke se ne računaju. Pomislio sam na to koja je bi boja njenog lica mogla biti u momentu dok neko prodire u nju..taj svečani potpuno posebni čin nečijeg ulaska u nekog drugog.

Bio sam siguran da je frigidna. Znao sam to jer mi se nije digao pri pomisli na to da je raskopčam ovde za stolom i da joj pomazim levu bradavicu koja je gledala na dole. Znao sam to jer je  bio nepogrešivi merač seksualnosti žena sa kojima sam se nalazio u društvu..u redu, razlog je mogao biti i taj da ona mene nije doživljavala kao seksualno poželjnog..zašto da ne? To je tanana stvar koju svako od nas luči ispod kože…

-Vidi - pribrala se prestala da crveni i pokušala da zavlada situacijom - mislim da nemaju nikakve veze -

- Zapravo ako se i dogode u istom momentu, onda je to puka slučajnost, jer jedan snošaj ne mora da podrazumeva orgazam -

„ a pogotovo ne u tvom slučaju, pile“ pomislio sam jedva se suzdržavajući da to ne kažem glasno jer sam znao da bih je izgubio za uvek. Pogledao sam  je pravo u oči, pustio da mi se ugao leve usne pomeri na gore i namignuo što je shvatila kao insinuliranje našeg seksualnog odnosa što je opet zažarilo njene obraze…

Bila je smešna. Nije bila ni ljupka ni dražesna ni medena ni slatka, bila je smešna dok je crvenela. Žene koje su crvenele su mi uvek delovale jadno. To mora da je gadna stvar. Nije imala kud.

- grešiš lutko- bio je to prvi put da sam je tako nazvao i to je uznemirilo ali nije me bilo briga. Poželeo sam je. U tom momentu, u kafiću na stolici. Jako sam je poželeo. Okrenuo sam se malo u stranu zbog pantalona što su stezale i tako se okrenuvši bio sam joj tačno preko puta. Uzvrpoljila se, osetila je tenziju koju sam ja tvorio. U takvim situacijama, pogotovo na tako malom prostoru tela osećaju i počinju da pevaju, priroda peva jer se nagon vraća osnovama  i čovek sebi, u suštinu gde tu istu stvar doživljava i radi na isti način, kao što i umire.

- grešiš zato -  govorio sam tiho i polako stavio svoje dlanove na njena kolena; trgla se ali nije se pomerila. Znao sam da će ostati na mestu i ta njena odluka me je uzbudila još više. Bilo je dobro. Bilo je odlično, sedeli smo za malim stolom u sumrak, pili pivo i ja sam imao erekciju koju mi nisu prekidali-

– što se u momentu orgazma na par sekundi dok traje, čovekova majušna priroda i nesavršeenost obrene u drugoj dimenziji. Kosmos nam se u sekundi otvori. Na momenat, uspemo da se obrenemo tamo gde smo bili ali se ne sećamo i tamo gde ćemo otići ali u to ne verujemo.

Blesnemo u svojoj malenkosti, kao što blesne na istom mestu začetak novog života, koji se odatle odvoji i krene ovamo ka nama gde smo sad…-

U momentu kad sam izgovarao „gde smo sad“ raširio sam joj kolena dlanovima, taman toliko joj se rašire i prepone u sred kojih je bio sam siguran, osetila pokret. Bio je to moj direktan kontakt sa njenim medjunožjem znali smo to oboje. Udahnula je naglo kao kad udišemo nakon što nam je stao dah, osetio sam da mi je dignut do kosmosa, uživao sam.

Za mene u ovom momentu uzbudjenja prestaje umetnost, prestaju priče i udvaranje. Imao sam samo jednu sliku pred sobom - njenu poluotvorenu verovatno obrijanu gde ispod pantalona postaje sve toplija, dahće i čeka da joj povučem noge prema sebi i u nju se zaletim – no morao sam se savladati (jer žene obično a - ova vrsta posebno-ne reaguju baš toliko brzo) i pokušati da nastavim sa razgovorom.

- Hm? My lady? – da li si ikad pomislila na to?

- Zanimljivo gospodine, nema šta. – reče i spusti se malo niže ostavivši mi još veću površinu butina koju sam milovao i još otvoreniju sliku koju sam zamišljao. Bio sam zapanjen! Uspela je da iskoči iz čvora i da se kao na trapezu čvrsto i elegantno uhvati za situaciju. Bila je prelepa.

- Medjutim , ako uzmemo u obzir činjenicu da ja gotovo ništa ne znam o vašoj teoriji a vi delujete prilično sigurni u nju – kružno je micala svoju karlicu oko moje šake koju sam zalepio tamo i mazio je palcem – mislim da ćete morati da mi lično pokažete to otvaranje svemira- olizala je usne i pogledala me kao zver. Zgrabio sam nogu njene stolice i privukao je sebi pritisnuvši šaku koliko sam mogao, nabijala se na nju i brzo disala. Uhvatio sam je za kosu na potiljku i povukao u nazad zagrlivši je, našla se tik uz moje usne..

- nisi ti baš tako..povukao sam je za donju usnu ustima bila je to vrsta poljupca..čvornovata..

- nisam šta?? - trgla se . shvatio sam šta sam rekao i bilo mi je smešno..privukao sam je bliže sebi i zavukao ruku pod korpu od grudnjaka..

- ma daj, zaboravi!!

Nastavili smo, i samo nas je slika odeće koju smo nosili delila od stvarnog prizora snošaja u kafiću. Sto ispod nas je drkao. Stolice su svršavale. Konobari su buljili u nas moleći da nas niko ne prekine.

U momentu kad je svršavala boja njenog lica je postala ženska. Boja ženke. Čist femininum. Oduševio sam se i svršio u pantalone.

To je bio naš prvi i najlepši odnos. Posle toga smo nastavili da se vidjamo, izlazili smo, razgovarali, pisala je i disala na meni. Rekla je da je shvatila šta znači moja teorija o otvaranju kosmosa na sekundu, mislila je da je u mene zaljubljena. Govorila je da sam ja razlog što ponovo može da piše, generalno počela je da govori mnogo i nije shvatala da to nema mnogo veze samnom već samo što joj se u životu nešto konačno desilo..moglo je biti sa bilo kim. Istraživali smo se, vodili ljubav sakriveni u sebi ili se jebavali na javnim mestima. Trošio sam je lagano i osećao da se odmičem kao i njen nagonski pokušaj da u mene ukorači. To je instinkt svake žene i vezan je za materinstvo. Kod žena neko u nekome mora biti pa Bog!

Na kraju mi je dosadila kao i svaka.

Odlazio sam nedeljama a primetila je da me nema tek kad se jednom nisam vratio. Na kraju nije odolela - sve je upropastila.

Pokušavala je da me na sebe privoli, slučajno bi se nalazila na mestima gde idem, sretala se samnom a onda glumila nehaj i brbljala pazeći na svaku reč..zašto žene moraju uvek sve da upropaste? Zašto uvek žele još nešto bio to poslednji poljubac,

prilika da kažu baš ključnu rečenicu koju nikad nisu imale prilike a koja kao da će promeniti nešto; utisak valjda koji bi ta rečenica trebalo da ostavi na muškarca, svetlo u kojem će mu ostati pa nek se više ni ne vide…

Nebesa!!! Zar je toliko teško shvatiti da kad jedan muškarac ženu potroši da onda ni jedna rečenica i nikakav svet i ništa ne može napraviti da je ponovo poželi? Zašto sve uvek pokvare? Zašto ne ostanu lepe i prelepe u uspomeni u boji orgazma i boji kože?

Na kraju je preterala nekom pričom kako je ostala u drugom stanju i kako bih trebao da snosim ako ne druge a ono materijalne posledice, da se tu pored nje nadjem i ne budem ljigavac i držim je za ruku posle abortusa, a onda da još istrpim sve suze i podivljale hormone, da istrpim bes i ostavljanje i povredjenu unutrašnjost..da još nešto osetimo zajedno, da se pogledamo plačnim očima i pomislimo na nešto sudbinsko..Čoveče, Ženo!! Zgazila si tridesetu i očekuješ da sam ti ja sad tu nešto kriv? Na kraju, zar nisi želela da počneš ponovo da pišeš i osetiš teoriju o sekundi otvaranja kosmosa?

Eto ti, pišeš, zar ne pišeš?? I šta još od mene hoćeš?!

još Stelinih priča:
priča iz mašine za veš.doc (63 kB)
stolica za ljuljanje.doc (28,5 kB)
Pogled ispod obrve.doc (36 kB)