Tamara Lazić - Srbija

Tamara Lazić, rođena 16.09.1988.godine, student je FMU Beograd, smer kompozicija. Pored komponovanja, bavi se i pisanjem poezije, tekstova za popularnu muziku i dr. Inspirisana je delima V.P. Disa, B.Miljkovića, M.Nastasijevića.

‘’Muzici’’

Tako mi prija stisak tvoje ruke
danju, nežan i mio.
Toplina ta presuši mi izvor reči.
U večerima plešeš stazama mojih misli,
jutrom se iznova rađaš kao leptir.

Sto suša da me snađu ovde
-ti ćeš mi i dalje teći kroz vene;
hiljade sveća da zapale
-nisu mera sjaja tvog.
Milioni tebe rasuti po svetu
-svakodnevna molitvo univerzuma.

Laici kažu da imaš oblik.
Mora biti da su bogovi ti ljudi
kad su uspeli da te sagledaju.
Možda je nebo mera tebe?
Kraj si početka i početak kraja.

Prazninu u srcu si popunila,
strahove otklonila, ožiljke zalečila.
Ti si uvek bila tu kad nema kuda,
nemam gde i tmina prati me;
A kad niko nije hteo da shvati me
bila si tu i zato ti pevam.
Ne postoji barijera, postoji samo vera!
Sa tobom ne postoji himera.


''Svemir je tvoj''

Leti, visoko leti.
Let ptica oponašaj.
Ne gledaj u ljude kada sanjaš
već u zvezde i oblake.
Hitaj beskraju,
poljanama sunca,
mašti je mala Zemlja cela.
Dok drugi imaju lepo
znaj, ti imaš najlepše.
Ne slušaj one koji idu ''pravim'' putem
njih će i kamen zbuniti na putu tom.
Smej se, nek odzvanja svemir,
večan si i nema ti kraja.
Ako želiš i zaplači, to nije strašno
jer rekama suza i sreća plovi.
Prepusti se, nebom šaraj
tu nećeš dobiti kaznu
za neadekvatnu vožnju kroz život.
Sanjaj i budi mlad,
godine neće proći.
Katkad njima idi,
katkad će ti doći same.
Ostaće u tvom zagrljaju
jedne mlade,druge stare.


''Nekad i sad''

Želela sam al' to beše davno.
Za atom tog sna sve bih evo dala.
Sanjala sam nekad kad sam bila mala.
(Želela sam.) Beše davno.

Zračio mi osmeh kažu svom toplinom
al' me sada samo oštra zima grli.
Probala sam- teško, ne umem da volim.
(Zračio mi osmeh.) sa toplinom.

Poznavah i ja vaše ovo sunce.
Nežno me milovalo svakoga jutra.
Ne vidim ga više, ne čekam sutra
(Poznavah.) ovo vaše sunce.

Jel' to kiša sipi il' plačem i dalje?
Reči me bole, od ljudi se ježim.
Zašto moja mladost u prašini leži?
(Kiša sipi.) Plačem i dalje.


''Na stanici''

Još jedan dan.
Autobuska stanica.
Idu ljudi, godine
Mašem svima, ptice me poznaše
Prolaze reči, vreme, autobusi
samo ti nikako.
Sutra ću veoma da cekam
baš na stanici
autobus, dane, sutra
Trčim za ljudima, vreme me prestiže
čekam Godoa, ljubav,
autobuse i tebe
 koji nikad ne dolaziš.
Dođe ljubav,
pozdravlja Godo,
vreme za volanom
dođoše reči,
nove a iste
to beše juče,
a danas i sutra,
opet trčim,
ljubavi tek si došla
ideš?
prođe pesma
 trčim- ne!
ili čekam?
Stade dan, kuca sat
za onog koji nikad nije otšao
a zašto si otišao kad nikad ne odlaziš
dođi kao u snove što dolaziš.
Vrati se iz mrtvih.


‘’Pred sudom’’

Nem čovek stoji pred njima.
Telo mu drhti, iznemogle ruke.
Bezvučni krici, provalija duše.
Niko ga ne čuje, svi mu sude.

Slep čovek stoji sam pred njima
govori priču koju je čuo.
Gde ste se sakrile reči kojima se veruje?
Sude mu, ne veruju tuđim očima.

Gluv čovek stoji sam pred njima.
Teraju ga da kaže šta je rekao nemi,
da li ga je kojim slučajem video slepi.
 

''Nek' istina nismo''

I ponovo teško dišem.
Kiša pljušti, pljušti i u srcu.
Zaboravih sebe na komadu tvog neba
gde više za mene kiseonika nema.

Drhtim pri pomisli na tvoje usne,
odlazi od mene bistrina misli.
Na tuđim telima ljubim tvoj stomak
dok me vole pogrešne ruke
i skidaju nepoznate oči.
Ekstaza poruši četiri zida.
Volim te, volim te...

Bacam šibicu na kilometre daljine
sanjam jer u snu istine nema.
Samo ti i ja, nek' istina nismo
na mestu gde je bila naša zvezda.


 

''Iluzija''

Na kom si mestu rođena
čijom si rukom vođena?
Ko li te podiže i hrani,
otkud ti snaga da se braniš?
Ulaziš tiho u naše živote,
Zavladaš, uzdižeš snove i lepote.
Jesi li dobra ili nam škodiš?
Kako li se sama od sebe rodiš!
Uzburkaš misli,
zapališ srca,
letimo, a sutra ćemo pasti.
Miluješ snove,
kradeš nam dane,
planeta Iluzija zemlja se sad zove!
Tata Iluz govori mami Iluziji:
''Svrha je razmnožavanje naše!''
Kažu da pronađemo svoj izraz, jezik.
Pa kako li ćemo se onda razumeti?

''Vuk''

Iznad mene Mesec
puteve mi obasjava.
Oko mene noć
moju reč objašnjava.
U meni ja sam,
svoj san i java.
Vladavina snage.
Tišina varljiva
uvek me prati.
Krenem sa njom
neko drugi se vrati.
Učini da nisam
izgubim sebe.
Vraćam se ujutru.
Prirodo diši
kradem ti dah.
Umrećeš sa mnom
u isti mah.
Plakaće nebo
bez moga štita,
vapiće zore
kad odem u ništa.

''Jozefu K.''

Zavist i ljubomora nagrizaju živote.
Izjedaju iznutra one koji ih osećaju.
Nemilo razaraju duševni spokoj
i mir onih koji ih trpe.

To su agregati energiji
za pokretanje nemorala
u kojima stradaju, ne slutivši baš ništa
nevina, zbunjena lica.

Nemoral i teška nepravda
skriveni iza maske lažnih izjava
odnose živote dobrim ljudima
pa više niko ne veruje božjim čudima.

Sudiše ti oni što ne dele pravdu
što izlažu samo volju pojedinca.
Ne znaju za zakone već želje i htenja.
Ne znaju za istinu već reč laži.

Kriv si. Živeo si mirno,
uredno ispunjavavši obaveze svoje.
Izgubio si život, znao si šta daješ
ali ne i zašto.

Svaka zora je nova neizvesnost.
Svaki dan nosi nesigurnost i strah.
Ko će danas tvoju ulogu dobiti
u jednoj od milijardu godina Jozef K. Biti?



''Pismo za baku''

Gledam sunce, evo novi dan je.
Osmeh teško dolazi na lice.
Po zaleđenom prozoru crtam neke staze
ne bih li prešla onu kojom si otišla.

Volela bih da si pored mene, bako
da sa tobom odigram i ja valcer smrti
da zavaram korake, okrenem na drugu stranu.
Spržiće me ovi pakleni minuti.

Da li se kupuje sreća na pijaci?
Mogla bih sebi jednu da priuštim.
Uzela sam jastuk, sliku pod njeg’ da stavim,
ali zaboravih san da kupim za kusur.

Šta li radiš ramo, čuva lit e neko?
Pitam se samo, odgovora nema.
Odjek svog glasa neprestano čujem.
Možda mi je defektno čulo sluha!

Je li tebe ovo sunce negde greje?
Pod istim nebom da li I ti snevaš?
Ako pada kiša, pošalji je meni.
Reci mi bar nešto!

Pozdrave šaljem, gde god da si bila, bićeš.
Gledaću u nebo ne bih li te srela.