Čedomir Radović - Srbija

Čedomir Čeda Radović rođen u Dugom Selu Lasinjskm. Hrvatska 02.02.1952.Kao petogodišnje dete doselio u Kovilj kao ekonomska migracija. Tu išao u os. šk. "Laza Kostić" u Kovilju, Učiteljsku završio u Sr. Karlovcima, Pedagšku akadmiju u Somboru i Sr. Mitrovici.

Pisanjem se bavi od mladosti za Dečije novine, a u adolesenciji za NiN i Dnevnik.

Književnik je USKOR-a, Izdao je roman Deca iz Grajisala i zbirku pripovedaka opservacije koviljskog rita: Mneža se plete ritom.Napisao trilogiju Dugosjan koja je u fazi izavanja.

U pripremi romani pod radnim naslovom: Ovo je priča o Drganu( mladalačko doba u Sr. Karlovcima) i Sf roman: Vorp CCCIX. povremeno piše i poeziju koj objavljujem na društvenoj mreži FACEBOOK... 

 Odlomak iz romana DECA IZ GRAJISALA.doc (389 kB)

SCIENCE FICTION

Kosmička krsarica Venera

kružila je obrbitom Jupitera.

Uz pomoć njegove orbite

stvarala je potisnu snagu

Neka je bogovi štite.

Krstarica luksuzna od početka do kraja

vorpom potisnu put večitog beskraja.

U plemenitoj lađi

putnici spremni za hodočašće.

Za njima osta Zemlja predaka

sin njihov u brodi za pitača.

Posle vremenskog skoka

kroz crnu rupu na putu

stigoše u orbitu pitača.

Svako je još rođenjem znao

Šta pitati treba, i poče:

Šta sam ja?

Ti si jedna parcijalnost!

Ima li bogova negde?

To je pitanje parcijalno!

Koliko će opstati ljudski rod?

To je parcijanost!

Svako je imao po pitaja tri

više bi premašlo vreme lađe.

I priđoše svi.

Niko odgovor ne nađe.

Brod se polako udalji i naglo

nestade u tačku.

Pitač je sam sebi pitanja slao

I odgovore davao

Čekajući da mu se postavi pravo.

Cony 13.09.

UMESTO CITATA

Znate li one večeri

kada se nebo zarumeni?

Moj otac kaž:

„Sutra će duvati verovi studeni”.

U pravu je on i svi stari

jer i sam osetih tu istinu drevnu.

Sedim na čamcu skoro će noć

na istoku nebo gori.

To bogovi Sunca i Zime

poručuju šta će se sutra zbiti

šta će uopšte snam biti.

Narod pamti i zaboravlja,

Samac ćuti, pamti i otelovljava.

Cony 13.09.

UMESTO CITATA

Znate ona  letnji dan

kada je toplo, a vetar dune

u kovitlac vazduha i prašina?

Zahuje prstorom levka!

Za to moj tata kaže:„Potrajaće vrućine.”

Ja mu verujm  kao ptica u krletki

što veruje meni.

Vihori kažu da će vako potrajati.

Mudrosti starih ljudu treba slušati,

kada piričaju:

Govore usta svih naših predaka,

sakupilo se znanja

kroz mnogo vekova.

Cony 13.09.

IMA DANA

Još uvek dana ima

Da te ljubim

Sasvim da si moja

Da te izgubim

I sasvi poludim.

Sanjarim poglede zaljubljene

Ispršene grudi

Stomak ravan

I taman.

Lutam ulicama nepoznatog grada

I šta sada

Tražim te sasvim

Naći ne mogu

Tebe snogu.

Ej, vetrovetino

Mojih lutanja

Smutanja

Zabluđivanja

Samoprekoreno

Sve moje

A ja te ni ne znam.

Ne znam grad ni tebe

Samo mislim da treba

Sneba tuča da bljesne

I da te nađem

Svesnu.

Opijena mesečina

Pijan i rod moj

Sve se leluja u noći

Jedina, sanak moj.

BEMTI

O bemti život,

I nebo,

I tebe.

Bemti želje

I svilene gaće

Bemti čakšire

I šešir nov.

Bemti leniju kada je dugačko

I sunce što pripeče.

I žito ti bem

Što ga svi otimaju

I u štali i kravi prerađeno.

Uhvati se za čakšire

Da vidiš koliko danas prošetam

Kololiko slanine i leba potrošim

Svega treba

Čeljat mala

Žena slaba

A ti Lalo

Od sveg imaš mast i leba.

Konja dva

I sanjanja.

iz zbirke: "Kroz prozor ravnica"

TMINA

Kroz noć tihu

i retko  granje,

gledam kroz prozor

nebesko stanje.

Ulične svetiljke

svetle u tami,

dok s neba pada

pahulja što mami.

Na klupi ispred

prozora mog,

samo trag otiska

prsta tvog.

Još samo korak

i koji tren,

nestaće otisak

sećanja mog.

Pokriće belina

moju sliku,

na jedno veče

mekano tihu.

Sasvim osamljen

biću tada,

uskraćen za osmeh

mojih nada.

Niz okno prozora

slila se suza

To nebo plaća

ljubav se ne vraća.

BLUDNICA

Svu noć čarao vatru ugašenu,

osim pepela ničega tu nema.

Ma kakvi žižak rumeni,

toga više ni u meni nema.

Lažem se kao dete u ruci,

debelo bi zaspao i hrkao.

Samo da nađem  trun žiška

nekada zažiganog.

Bio pa nestao,

kao lahor ravnicom.

Čamotinja pauka obukla

Za nekom starom šibicom.

Svetle reklame u noći,

Gledam, a trun me veseli.

Kada smo jedno toplo veče

na klupi presedeli.

Sada sam nešto vezao

da me drži do zore.

Kao da sam povezao

zamršeno tebe i zlotvore.

Ukrao te Ciganin mator

da se sladi medovinom.

A ti, pristala naivno,

da bi mogla kupiti šator.

Da kupiš šator za nas!

Bože, oprosti joj šta radi?

Svoje telo matorcu daruje,

da bi  meni bilo da zasladim.

Nikada neću umeti da shvatim

zato  što sam muško:

Da žena daje samo dušu,

a svjedno joj je za šušku.

NEGDE U PODSVESTI

Negde u podsvesti igraju se sene.

Šarene se svetiljke, pripijena tela,

kao da me hoće, podsećaju mene,

na čežnjiva leta i tiha posela.

Kad je luda noć ko poselo bila?

Kad sam dete bio i o tebi snio.

Ovako je bilo: Petrolejka svetli,

majka milje štrika, ja u sliku gledam

ona senom žmirka.

A ta slika, šta je?

Naslikano platno na omotu nekom,

devojčica plava, ufrćkana kosa,

raspuštena drsko niz ramena gola,

raspukle se usne, za poljubac mole.

A te oči, a te oči plave,

tu su uvek bile iznad moje glave.

Kud god se okrenem,

one mene prate,

negde u zenici,

sačuvane zate.

Negde u podsvesti igraju se sene,

ja po tvojoj slici danas tražim žene

A to platno šta je?

Omotnica neka,

obesila mama na otpali malter

ili rupa možda za budući šalter.

Nije važno,

a'l nevažne stvari čudno život krase,

kad najmanje sanjaš,

kad za nešto veliko,celog sebe ganjaš,

spopadne te taj pogledić plavi,

što me stalno prati u zbunjenoj glavi.

NE, NE OSTAVLJAJ ME SAMOG

Ne ostavljaj me samog

kada kiše pljušte.

Kada nebo oćuti počast čoveka,

I kad’ snovi postanu belutak

samo usnuloj duši kutak.

Ne, ne ostavljaj me samog

kada priroda divlja i trešti.

Bojim se Boga kao počasti svete,

kao nevremena i sebe kao mete.

Ne, ne ostavljaj me samog kada Sunce sija.

Trebam te da mi ulepšaš lepršave snove.

Trebaš mi kao korica hleba,

meni žednom plahe kiše sa neba.

Ne zaturi  me negde iza Boga,

sam sam, samo otirač na pragu.

Slabašan toliko da mi se drema,

ne ostavljaj me samog nigda!

Noć je i tragovi se ne vide,

kiša pljušti, trebam te kao sidra.

CIGANSKA PESMA

U snažnom zanosu i seti,

ciganska pesma me razgali.

Dušu mi poljem širokim nosi,

krijem je u svojoj kosi.

Krijem, ali neće dugo moći,

bajka se i dalje priča.

Svirači čuju i dušu tuđu,

jer imaju svoju tugu i samoću.

Okružite me prijatelji,

neka se  svirka svira na uvo.

Neka balada prošeta sa mnom,

bilo na vodi ili po suvom.

Pamti me ti, ciganska pesmo,

Pamti, da sam te dotakao.

Ukrao setu u tebi, nesvesno,

za moja neka putovanja.

Priseti se Ciganine stari,

onog ratnika kafanskog hoda.

Zapamti, da pričaš deci,

kako i Srbin voli da se voda.