Miroslav Kovač
Miroslav Kovač rođen je 1978. godine u Vrbasu, Vojvodina. Živi i radi u Vrbasu, gde obavlja funkciju umetničkog direktora najstarijeg festivala poezije za mlade pesnike u regionu - Festivala Jugoslovenske Poezije Mladih.U izdanju Književne omladine Srbije u ediciji “Pegaz” objavljena mu je zbirka poezije “Tumač vatre” 2011. godine. Nagrade na pesničkim konkursima i festivalima: - I nagrada na konkursu emisije „Svetionik“, Radio Dunav, Novi Sad 1998. - I nagrada festivala „Erato nad Kucurom“, Kucura 2000. i 2001. - Priznanje na konkursu „Vatrom brodim-stihom hodim“, Bačka Palanka 2001. - Laureat nagrade „Stanko Simićević“, Festival Jugoslovenske poezije mladih Vrbas 2005. - II nagrada na konkursu za najlepšu duhovnu pesmu, Književni klub „Rujno“ Užice 2009. - Pohvala međunarodne pesničke manifestacije „Rudnička vrela“,Gornji Milanovac 2009. - Nagrada za gosta-sudionika na 14. međunarodnom književnom festivalu „Pontes“, Krk, Republika Hrvatska 2009. Poezija objavljena u zbornicima: - 12. Jugoslovenski haiku festival, Odžaci 1999. - Konkurs za najlepšu ljubavnu pesmu „Žubori sa Moravice“ Ivanjica 2000. - „Vatrom brodim, stihom hodim“, KK „Dis“, Bačka Palanka 2001. - Konkurs „Banatsko pero“ – Novo na staroj adresi, Žitište 2008. - Međunarodni susret pesnika „Garavi sokak“, Inđija 2009., 2010. - Konkurs „Jutro nad Ozrenom“, Sokobanja 2009. - „Tragovi na pesku“, Bečej 2009. - Zajednička zbirka izabranih učesnika manifestacije "KAPIJA ISTOKA I ZAPADA", IV Novosarajevski književni Susreti, Novo Sarajevo, BIH, 2010. - Zbornik radova, 1. Evropski fejsbuk pesnički festival, Banatski Kulturni Centar, Novo Miloševo, 2011. Časopisi i novine: - „Trag“, časopis za književnost, umetnost i kulturu, Vrbas - „Ruske slovo“, Novi Sad - „Ruj“, časopis književnog kluba „Rujno“,Užice - „Oko“, Subotica - „Erato nad Kucurom“, Kucura - „Glas“, Vrbas Web: Poezija mu je objavljena na najpoznatijem svetskom poetskom internet portalu: www.poetry.com
150 leta kauča za psihoanalizu – primenjeno u praksi
monokl, kauč & skupoceni viski
magistar šrink i zadasi vinski...
uzbuđena gospoja u pozi za san
ne ode kod zerfrija, propade joj dan...
ti sanjaš, ti sanjaš, dok gledaš u sat
potrošačko društvo dalo ti šah-mat...
tranzicija melje li melje,
kanibalski obred traje
svakog leta puste želje
dok doca ti lažnu nadu daje...
da li kriv je suprug il’ razmažena deca?
da l' krivo je društvo što svekrva te štreca?
a ti luda glavo kod psihića – na lizing
plaću si zadužila, otišla u minus
čekove ne mož' dići više ni na čiting
pokvari se ladna trajna, sad te boli sinus...
pa trči kod doktora, pa mito pod mišku
pa vriska na sestru što proziva na krišku...
pa, deder u ljekarnu, drogeriju, apoteku
u naletu besa ZGAZI nekog deku...
a kad se vrneš doma, pardon u tvoj kavez
izljubi decu, al' sa blagim merama opreza
prokuni dan kad stupila si u bračni sveti savez
padni u nesvest kad vidiš cifru poreza...
neko zvoni uporno, « Oh, tko li je sad? »
zvirneš kroza špijunku: «Ah, opet onaj gad » -
što redovno donosi isključivo račune
i ko znamenje loše najavljuje kućne obračune...
sedi za računalo, s’ tinejdžerima četuj
na prljavim forumima ti zamenski letuj...
stavi piling na facu, najnoviji brend
ak' već nemaš život, barem imaš trend...
a za kraj dana zna se: odglumi orgazam
usiljenim osmehom mu nagovesti da si sretna
nemoj mu priznati da strašno je prazan
i ZASPI, jer san stvar ti je urgentna...
Toliko drame o smislu, a sve što treba učiniti krajnje je jednostavno…
Marku Maslaku
uzmeš crv sumnje
i razbiješ ga o Istinu,
a zatim se posečeš
tom istom Istinom
i zastaneš...
zapališ sve knjige sujeverja
i umesto lomače
prirediš pravi pravcati vatromet...
sa mirom u srcu dočekaš svetlost dana
udahneš zadnji trzaj mraka
i zastaneš...
sabereš misli,
oduzmeš glas razumu
poslušaš volju svoju -
na tuđu staviš VETO
okreneš se oko svoje ose
i zastaneš...
pokupiš savete od neznanih i nerazumnih
i napraviš savršeni miks
kakav niko nikada nije spravio
i zastaneš...
prođeš preko trulih useva istorije,
zagaziš u prašumu bezvrednih ideja,ideologija
pljuneš iz sve snage na sve to
i zastaneš...
poremetiš ravnotežu sveže iskovanih zlih planova
i budeš sam svoja manjina i većina,
sam svoj kvorum,
a kada sve to, najzad, odradiš
ustaneš i odeš zauvek...
Rtanj naše hodočašće…
www.duhrtnja.com
U pupku sveta arhi-Artanije, u utrobi nadri-Čarobnjaka
na Pamtivek brdu uvija se kristalna spirala
tu podzemni puti račvaju do bivališta vilovnjaka
gde blago je skrito u večitome carstvu minerala…
Baba
Kusak Šiljak
Rudnik stari
oj dodole-dodole
u nizu sve do dole-
sija presek savršeni-zlatni:
4 naprema 2 naprema 1
u vrh piramide ushićeno gledam...
4 naprema 2 naprema 1
drevnog dvorca dveri kriju tovar vredan...
Golema je orgonska gora Krstata
nadvita nad virovima Vrmdžanskoga jezera
gde vile plešu nasred reke Mirovske
gle: božanstva divovska od artanjskoga krečnjaka...
Iz daljine dopire zlatne psine lavež-
sa zlatne padine podno Latin-gradine
raskovnik, bunovina, ladež
matičnjaka, kičice, mandragore
raznijeh čaja i gorkijeh trava
na oltaru uklesana kamenita glava...
Miomiris iskona budi čula sputana
Kufuovi emisari s vetrom šalju pozdrave
tajna tajni tu je stolećima čuvana
krepki da hodočaste, nejaki da ozdrave...
krepki da hodočaste, nejaki da ozdrave...
Baba
Kusak Šiljak
Preslo
gde čudesa bivstvuju – tu bijaše Egida
na svevidećem vrhu volšebno je žezlo
gde gorostas stoji, RTNJA PIRAMIDA…
Prelazak
ne dozvoli reči da te prevari
ako pevaš pevaj metaforom
jer jezivost jezičke jetkosti
nećeš moći da prevaziđeš...
prejaka reč pada na slabe
a snaga ti nije jača strana
zato pevaj rečima izvrnutim naopačke
da ti ne bi pale za potiljak...
osloni se na san na javu ni slučajno
u stravičnoj javi čami uzrok bola
i svaka istina postaje laž
ako se izgovori nekoliko puta...
apostrofom vešto ti izvrdaj strofu
ako način nađeš moraš ljudima da kažeš
kako bi se spasili od te okrutne sudbine-
prelaska suvih usta preko Vode.
O nama...
Pogledi nestaju u daljini : tamo, preko Granice...
Sećamo se dolazećeg.
Senke drevne prošlosti
Neprimetno opsedaju, uznemirenu nam, dušu.
U lepljivom, teškom vazduhu
lebdi neizvesnost
pa mi, hteli – ne hteli, moramo prihvatiti činjenicu
da je SUTRA i suviše nerazumljiv pojam
za nas nemaštovite.
I pored mera opreza koje smo, blagovremeno, preduzeli
gubimo kontrolu,
izgubismo se u lavirintu:
uzalud protraćenih godina,
nemarno proćerdanih nadanja,
mnoštva neprospavanih noći,
sijaset bezrazložnih svađa
i još kojekakvih tričarija.
I odjednom!
Kada smo to najmanje očekivali –
rasplamsava se sukob pospanih misli i ranjivoga razuma,
a nakon nepotrebnih žrtava u vidu zamršenih moralnih dilema
neizbežna pat – pozicija tera nas na samokompromis.
Stoga,
nemajući drugoga izbora niti mogućnosti
samo ćutimo dok izgovaramo
tu PRA REČ,
taj PRA STIH
i lagano zapadamo u to svima dobro znano,
a opet neprepoznatljivo osećanje
što odbija se kao eho neprestajućega užasa stvarnosti,
i pritom
govori SVE,
i ne kazuje BAŠ NIŠTA
o nama...
Neobarokna bajka
Četir' druza gordo sjede
o milosnoj djevi zbore
raspra’ duga, dok crv ih jede
da l' nas ljubi preljubezna Šjore?
Kog cjeliva, koga li to snije
što li trepti pod tim velom
čije l' strasti k'o žar ptica grije,
čijim želi obavit' se tijelom?
Kakva polzan u tijem očima
tak'i nobles jošt’ ne viđen
da l' java bješe il' se tako doima?
svilen pogled, al' postiđen.
Nesta vitez jedan, trojica ostadoše
svaki svojem labirintu skreće
gvardijani ponizni joj postadoše
poče letjet' pred kaštelom cveće.
Ushićeno dancuje mlađana nam škvadra
puk zahtjeva: Maškara i Kruva!
Prinćipesa, o da li je kadra
ružu vjetra pronać’ otkud duva?
Otkrit' žicu gde je ruda sama
čari krotkoj – podvig se odupret'
kome l' žudi, čijeg li je žedna plama
so tim blagom tko će imat susret?
Kavalira trećeg nema, srce krhko, zamak mu pregolem
venera sa brega čarobnoga rupčić baca doli
razdire je sumnja: koga l' štujem, pak koga li volem
ima l' konca, jal' navek 'vako boli?
Zatrese se strop sred svoda
međ' obrve glede se do pre tren amići
kolena već klecaju, s lica bledih lije voda
Pošast kulja, Vihor će se dići.
Bukti oganj, pa najednom, tajac
steg se prosu nasred mermer-poda
Gospa vrisnu, začuo se žalac
ne sme gledat nit' saznati ishoda.
Sablazni se naša druga, želi nestat', menjat’ kožu čim prije
što učinje - te posvadi predrage joj hlapce
mišić tuče, i bije li bije
kad to orli zamjeniše vrapce?
Namah spokoj, napokon joj duša diše
leden znojak sred čelenke zvizne
vidje dragog gde suze joj briše
pade mu u skute, u plač blažen brizne...
Sedam svodova zmije
Marku Lakčeviću
krv mi vrela
sedmim svodom Zmije
teče...
u Gospođu se pretvara,
u treptaju oka.
Reč mi je otrov
sa vrha njenih zubiju
očiju mi, ušiju...
klico Nesvesnog,
probudi Sumnju u meni
izreci Reč kazanu
drevnim trajanjem...
stoj mirno
naspram
zjapećeg Ništavila,
i budi u meni,
OBAVIJ SE...
Tumač vatre
Danielu Pal-u
... i dođe
i ode...
okolo ide taj tumač vatre
TUMARA
zamišlja, gubi se, stvara
nad predelom duboke vode
koja sastoji se od bezbroj i bezbroj suza
večitoga plača
životom svojim objašnjava sudbu
što od svega je jača.
... i ode
i dođe do pećine
u prazninu gleda
želi da smisli šta se to dešava
dok umorne misli vetru
ne preda
vatrenom rečju golem problem
rešava…
DOKLE?
senima nevinih žrtava Srebrenice
Dokle te suze, dokle taj bol
i plač i jad, tuga golema
dokle crnina,u srcima praznina
i večiti rat od kolena do kolena?
Ma, dokle ta mržnja,
isprazne reči
kako do mira večitog,
zauvek laži
i navek patnja,
i ko to zlo da spreči
dok je đavoljega nakota nečistog?
Ma, nema tu nade
bez Božijeg sina
dok svojom dobrotom sve nas, najzad, ne obasja,
a ovako dok čekamo glava nevina za glavom pade,
i vascela ljudska rasa postade k'o pasja...
I kuda odavde pobeći od prljavoga veša čovečijeg
i smrada ratnika što tuđe bitke biju,
dok neki navodni heroj ubija brata nečijeg,
nečije majke u rekama suze liju...
Nesnosna je buka tenkova,raketa
novi je Potop sto posto na vidiku
za zverstva se danas može dobiti plaketa
ako ljubiš u ruke tu vražiju kliku...
K'o novi krstaši što u ime Svetog lika
popališe Jerusalim zlatni,
k'o što inkvizitori, bezgrešne, pališe veštice
sada u ime mira nose krst ratni
i uživo satelitski to prate netremice...
Ma, dosta s' time
vrati se brate Hriste
i spasi ovo malo jada što se ima spasiti,
a one psine,
što na tuđoj krvi grade biste
požare u paklu svojim dušama će gasiti...
A razlog i nije bitan…
Saši Nađfeji-u
U predelima očaja i neizmerne tuge
izazvanih neizdržljivom nespokojnošću postojećeg.
U transu i ekstazi ega obuzetog objašnjenjima i svrhom.
U fikciji paralelnoj sa irealno nastrojenom realnošću.
U uslovima akutne zagušenosti misaonog saobraćaja
i nepodnošljive prenaseljenosti moždanih tokova.
U svom tom rasulu i haosu:
pribrano i krajnje oprezno
oponašati kretanje Kruga koji izlazeći zalazi.
Pokretnim stepeništem nepokretnih reči
sići u mračni podrum nedolične duše
i na taj način
upoznati sebe po ko zna koji put.
Histerično vrištati do apsolutne iznemoglosti
kako bi se, što lakše, stiglo do tačke NE-POVRATKA
i tada iznenada stati.
Baciti sidro u okean nepojmljivoga prostranstva beskonačnosti
i čekati...
...Osetiti svekoliki Mir najudaljenijega kutka Galaksije
i ni sa čim ne narušavati tu, teškom mukom postignutu, harmoniju.
Pritajiti se i krišom posmatrati svoj podrugljivi lik
u pogrešno postavljenom ogledalu
i tako izgubljeno
u emotivno ispražnjenom prostoru
krajičkom oka Celinu sagledati.
