Radmila Knežević - Crna Gora

Rođena u Prizrenu. Živi u Budvi.

Završila Fakultet dramskih umetnost- gluma i Filološki fakultet – književnost i srpski jezik.Glumica srpske drame prištinskog narodnog pozorišta. Osnivač i direktor Dječjeg dramskog studija u Budvi u okviru koga vodi školu glume.Bavi se pozorišnom edukacijom, glumom, režijom i pisanjem. 

Objavljena knjiga:

4 DRAME ZA DECU 

Književne nagrade:

 - Nagrada „VUKO BEZAREVIĆ“ za najbolju satiričnu priču (ex YU), Pljevlja 2010. za priču „Ponekad poželim da sam džip“, Festival humora i satire, Plevlja

 - Druga internacionalna nagrada za kratku priču do 13 redova, AKT –Valjevo , 2010. za priču „96“ 

Zastupljena u antologiji “Najkraće srpske priče za decu“- Zavod za udžbenike, BG, 2010

Zastupljena u Zborniku poezije, KK Mika Antić.

Književna dela objavljivana u mnogim knjigama i časopisima:Letopis Matice srpske, Literarni otisak, Akt, Hvosno itd. Autor nekoliko recenzija i dramatizacija.

Piše pesme, kratke priče za decu i odrasle i drame.

Drame R. Knežević igrane na mnogim festivalima: Grad teatar, Kotorski festival, Zmajeve dečije igre, Festival dječjeg teatra – Bar, Festival humora za decu – Lazarevac Dobitnik nekoliko pozorišnih nagrada:

Dve  nagrade za najbolju dečiju predstavu, 2007 i 2009

Dve nagrade za režiju ,2009 i 2010

Moderator književnih večeri,voditelj seminara i dramskih radionica, autor,organizator, suorganizator i član žirija više kulturnih projekata i manifestacija.      

 69

            Srela se dva broja.

            Broj 6 i broj 9.

-         Zdravo, ja sam 6!

-         Zdravo, ja sam 9!

-         Zašto hodaš naglavačke?

-         Meni se čini da ti hodaš naglavačke! Sjuriće ti krv u glavu.

-         Tebi će krv sjuriti u noge! Znaš, prilično si smešan. Ajde molim te, okreni se.

-         Ali to ne bih bio ja!-reče 9.

-         Dobro! Onda ništa! Moram da idem – reče 6.

-         Stani!  Zašto ne bi probala da mi se približiš? Možda prestanemo da se svađamo!

Šestica je malo razmišljala i  prišla devetki.

Zajedno su napravili broj 69.

-         Ovo je divno! - reče 6.

-         Rekao sam ti. U životu nam je uvek neophodan neko ko će stajati kao naše naglavačke – reče 9 i pokloni šestici 6 belih ruža.

I tako su 69 živeli srećno i imali puno dece.

Od tog broja se to i moglo očekivati.

                    96

                     Srela se dva broja. 6 i 9.        

            Zdravo, ja sam 9!

            Zdravo, ja sam 6!

            Stvarno?! Ti si 6? Ja sam celog života čekao broj 6! Najzad sam te našao. Jesi li čitala priču o 69? -upita 9.

            Moja omiljena priča! Volela bih da je pređemo nekoliko puta.

            I ja. Jedva čekam! – reče 9.

Ali kada su stali jedno pored drugog napravili su broj 96. Okretali su se neprestano i nikako nisu mogli da se nameste. Iako su bili naslonjeni jedno na drugo, nešto ih je žuljalo.

            Prelepa šestice, kako su ti topla i nežna leđa – reče 9.

            To je zato što ja na leđima sanjam – reče 6 i ode.

Neki brojevi se dogode samo u priči.

Prosto kao ljubav

Ti mnogo toga umeš

i mnogo toga ne umeš

ali ja sve to što ti umeš

ili ne umeš

umem da umem

i tako izgleda da to što ti ne umeš

zaista umeš

i eto nama ljubavi.

Ti mnogo toga što umeš

učiniš da ja ne umem da umem

zatim ja umem

da tvoje umem pretvorim u ne umem

i eto nama ljubavi

Ti mnogo toga

što ja nisam umela da umem

otkriješ svojim umem

i tebe to dokazuje

kao osobu koja mnogo toga ume

i mnogo toga ne ume

a meni je to dovoljno

i eto nama ljubavi.

E TO JA PAMTIM

U tim cipelama

broj 37

sve dok mi nisu postale tesne

jer logično je da se stvari na toploti šire

a toplo je...

E pa u tim cipelama

braon boje

jer braon je bila boja moderna

krajem prošlog veka

Ljubili smo se

ili nismo

više i ne pamtim...

Kao zalutala reka

moje sećanje

teče uzvodno.

Znam samo

da su mi koraci bili laki

da mi prsti nisu promrzli

dok smo na snegu stajali

dim nekih cigareta

dok su nam se pogledi spajali

i šetnja kroz san.

U braon cipelama

ko Čarli Čaplin i Baster Kiton

ti i ja

i puno smeha

E to ja pamtim

kao zrno greha.

Zavidela mi Pepeljuga

gledajući  me iz izloga knjižare

tu gde smo stali da mi zavežeš pertle

Zvezde ili rakete su počele

na nebu da svetle

a zatim..

korak kroz mrak

Ljubili smo se ili nismo?

Sa suzama od straha i smeha

ko će ga znati

u tom uzvodnom sećanju

i braon cipelama

s kraja prošlog veka.

KADA BI

Kada bi ti bio more

Da mi ćutanjem kažeš sve

A ja odbegli talas

Koji udara u stenu

I opet ti se vraća

I kada bi bio moja luka

I moja bonaca

Ne bih krvarila o hridi

I ne bi bio so za ranu

Koja se ne vidi

nego obično plavo more

Koje ćutanjem

Govori sve.